Vitorio Čeki Gori - Čovek koji je prezirao srećne krajeve

Svako umire sam.

Dok ovo čitate, Vitorio Čeki Gori je negde između kome i onog tunela blještave svetlosti iz koga se vraćaš, uglavnom u filmovima.

Film, upravo je to ono što bi ga moglo naterati da ostane sa nama, jer njegove slike koje su se smenjivale pred našim očima malo koga nisu naterale na suze. Sin Marija Gorija jednog od gospodara italijanskih kina je potpisao kao producent verovatno najbolji evropski film svih vremena, "Život je lep".

I baš kao što Roberto Benjini dok se čuje onaj kratak rafal sprečava da film o žrtvi Jevrejina Gvida poput Hristove završi kompletnim hepiendom, tako i životu Čekija Gorija nedostaju srećne završnice.

Poslovne, fudbalske, ljubavne, svejedno.

"Ostao sam bez ikoga, deca su daleko, žene mog života više ne mare, na kraju istina je da završite u tami", rekao je u jednom od poslednjih intervjua.

Držao se daleko od ljudi, ovaj vek je proveo po sudovima i pritvorima, kopajući rupe u bušnom italijanskom pravosudnom sistemu, optuživan za lažne i prave bankrote, prevare, mahinacije koje su se ređale kao crte kokaina u njegovoj rimskoj vili koju je poharala policija tamo početkom veka.

Plejboj bronzanog tena, nekada jugoslovenski zet koji je "otkrio" Istranku Ritu Rusić, zatim zavodnik na čiji med su se lepile one pčelice što plešu i pričaju o fudbalu po italijanskim studijima bi, da je to moguće, zaustavio vreme u devedesetim.

Dok im Balašević poručuje da "odjebu", Čeki Gori bi ih prigrlio kao "Belle epoque", sve mu je išlo od ruke, posao, politika, fudbal.

Dva puta biran, poznat po tome što je izašao iz sale kada se glasalo o poverenju Berluskonijevoj prvoj vladi, kako ne bi izdao očevog drugara, u drugim sferama uvek se opredeljivao za dobitnu kombinaciju.

Bilo da je ona Gabrijel Batistuta, Rui Košta, ili filmovi poput "Poštara" koji je kombinovao poeziju Pabla Nerude i obline Marije Gracije Kućinote sve se pretvaralo u zlato.

Marsija Santoša je doveo iako nije ispunio uslov iz ugovora da mu namesti sudar sa boginjom Šeron Stoun za kojom smo uzdisali kao i za Beatriče iz "Il Postina".

Dobijao je Oskare, ulagao sebe i novac u Fiorentinu, mnogo para i malo trofeja, jer teško je shvatiti Firentince, malo ko će se setiti njegova dva kupa Italije u zemlji u kojoj se desila najbolja fudbalska zajebancija ikada izmišljena. Jer, u Seriji A devedesetih, Čeki Gori je bio suočen sa Harvi Vajnštajnima fudbala, prosto, njegovi kalupi su bili premali za nerealne apetite navijača. I zbog toga i kada se pobeđivalo tražilo se više, ovaj njegov film o ljubičastom klubu nije imao srećan kraj, kada je bankrotirao povukao je Violu na dno, bacio je u ponore četvrte lige, danas će ga pamtiti po tome, prezrenog i poniženog.

Zapravo, porodica Gori je kupila Fiorentinu kada je Flavio Pontelo zabio poslednji ekser u svoj kovčeg prodajom Bađa Juventusu. Te rane su krvarile, iako je u pitanju bio svetski rekord, Pontelo se bojao za svoju bezbednost i prosto je ubacio vruć krompir Mariju Čeki Goriju koji je dočekan kao spasilac. Tata Gori je doveo Efenberga, Batigola, Bajana, ali je posle par uspešnih i manje uspešnih godina, teško bolestan prepustio sinu Mariju, uz zavet Berluskoniju da pazi na naslednika, "impulsivnog i naivnog".

Mario Goti je poznavao svoju krv, Vitorio je otpustio iskusnog Luiđi Radićea i angažovao Alda Agropija koji je uspeo nemoguće, da se uveri da je loš trener, ispadne zbog gol razlike u drugu ligu. Posle toga je rešio da svoju mržnju prema Juventusu zbog koje su ga Toskanci poštovali emituje iz medija, poslednji posao eto bio mu je da "Ljubičaste" istera iz najbolje lige na svetu.

Vitorio je posramljeno doveo Ranijerija koji je uspeo da ih vrati gde pripadaju, dominirali su u drugoj ligi, Batistuta je ostao, sa 16 golova od 53 obezbedio promociju. Tim je sačuvan, delom lojalnošću, delom novcem koji je Gori nasledio od tatine filmske imperije i zemljaka koji su punili sale, jer znate, Italijani malo čitaju i mnogo gledaju, to je najbolja definicija.

Tada je Vitorio počeo da bere plodove ulaganja, Ranijerijeva mirnoća je posle par godina donela kup, Superkup, onaj Trapatonijev tim sa "Životinjom" Edmundom je delovao kao šampionski materijal, ali kako rekoh, ti Gorijevi filmovi nikada nemaju srećni kraj.

Naime, napustila ga je poslovna sreća. Probao je da razbije prećutnu koaliciju državne televizije i Berluskonijeve imperije, osnovao TV Monte Karlo, Telepju i Videomjuzik što je trebalo da bude pandan MTV, osim što slabo čitaju, Italijani još slabije razumeju engleski. Ali cunning plan je propao, loši rejtinzi, nesposobnost da otme prava za Seriju A i Ligu šampiona su nagrizli sreću mlađeg Gorija.

I onda žene, druga ljubav koja ga je povukla na dno, u razvodu od Jugoslovenke izgubio je polovinu bogatstva, upao u dugove, u Italiji, pa sećate se valjda Parmalate, te kupole se ruše kao kule od karata. Kao da je u pitanju bilo prokletstvo pokojnog Marija koji je bio protiv ženidbe svog sina jugoslovenskom "wannabe" glumicom.

Gorijeva Fiorentina je uz dug od 50 miliona ostala samo prašina na suncu, nisu isplaćivali plate, klub je otišao u bankrot, nije dobio licencu. Rezultat je ne Serija B, kako je bilo u prvi mah, već su jednostavno prestali da postoje.

Prethodne godine policija je provalila u vilu Gorija, probudila bronzanog plejboja i njegovu zečicu Valeriju Marini, tražili su dokumenta, pronašli skladište kokaina.

"Nije to kokain, to je šafran", prema legendi je rekao drogirani biznismen.

Usledio je kućni pritvor, bankrot, napustila ga je i politička sreća, nikada više nije izabran, iako je pokušavao u raznim partijama i na raznim mestima. Osuđen je 2006. da je izvukao iz Fiorentine 32 miliona i prebacio ih u druge kompanije kako bi spasao posao. Posle toga je nekoliko puta bio u zatvoru, izgubio je svoje glavne bioskope poput dragulja "Ćinema Adrijano".

I sada u 75. godini, ostao je sam, iako je Rita požurila da bude uz postelju bivšeg supruga, iako su deca doputovala sa Floride, iako je njegovo ime na naslovnim stranama.

A u stvari, sam je, Gorijevi nisu ni sebi ni drugima namenili srećne krajeve...