Uputstvo za gledanje finala

  • Autor: Boris Jovanović

  • 23. maj 2014.

  • 22:40

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Čemu, u stvari, služi finale Lige šampiona? Klađenje? Nemate pojma, nije to. Ova utakmica je i razrešenje i ono što će se nositi naredne jeseni...

Uputstvo za gledanje finala
Evropsko klupsko finale, ma kakav natpis našaralo na "firmu", bilo da igraju samo šampioni, kao nekada, ili  ugojeni i bogati kao sada, nije najveća utakmica na svetu.

Jer, glumci se menjaju i ne postoji kusur od prethodnog puta kao u "El Klasiku" ili "Old Firmu". Ali, finale jeste najglamuroznija utakmica, kreščendo sezone, poslednji ugriz fudbala za opsednute.

Ta utakmica nudi potvrdu ili negaciju vrednosnih stavova, osvetljava i put kojim će igra ići, svi kopiraju pobednika. Ona je na neki način i uživanje za one koji nisu životno zainteresovani za ishod, za kibicere. Namerno ne kažem neopredeljene, takvima izmiče poenta, ne možeš da gledaš evropsko finale da bi ubio dva sata, fudbal je više od toga. Ostavljam po strani one što maste tikete po džepovima, ovo nije priča niskim strastima već opsednutosti samom igrom.

Probao sam da se setim prvog finala i kada preberem po onim fiokama nepotrebnih informacija koje neki vremenom isprazne pod parolom "sada sam odrastao", biće da je jedno rimsko, iako požutelo i pohabano dobrim delom ostalo memorisano. Meni magla, Karletu Anćelotiju igrački udarac karijere, iako je bio povređen i nije mogao da pomogne drugarima.

On je izvukao uši tom peharu nešto kasnije, ali kao profesionalac, sa Romom je to 1984. bila ljubav. Rimljanima nisu pomogli ni navijači, doduše širili su strah na pogrešan način, noževima po ulicama, ali na kraju se manji deo radovao.

Svaki put kada se neka neznalica na osnovu malog uzorka oceni da "žabari imaju sreće", setim se te utakmice, izgubiš kod kuće najveći meč u istoriji tako što si na neki način bacio novčić. Deluje surovo.

Te 1984. sam se zaljubio u Juve koji je osvojio rahmetli KPK, ono divno takmičenje koje je moralo da se samoukine jer ne donosi novac.

Sledeće godine je bio Hejsel, da te rane ne kopamo, zombiji tog finala neke i danas progone.

Sledeći je bio Dukadam, rumunski golman koji je ličio na magacionera iz Temišvara, doduše strogog, pošto fudbaleri Barselone nisu smeli da ga pogledaju. Odlučili su penali, a utakmica je bila toliko dosadna, da je možda bilo bolje da su odmah šutnuli po penal i izvinili se na oduzetom vremenu. "Partizanovci" će odmah reći da ima jedna dosadnija, odigrana na Svetom Nikoli početkom sledeće decenije, ali ovo, takođe, nije priča o srpskim strastima.

Često kada se povede spika o finalima malo ljudi pamti Mađerovu petu iz 1987. koja je bila uvod u krah Bajerna protiv Portoa. Ja se, recimo, ne sećam da sam gledao finale naredne godine i penale na kojima je PSV izvukao dobitni loz protiv Benfike.

Inače, kad se pomenu oni što pognute glave prime neku medalju i gledaju u stranu trudeći se da sportski prihvate radost protivnika nekako možete da se kladite da su, ili crveni, ili crno-beli, Benfika i Juve su najviše puta poraženi u toj utakmici...

Posle su usledile Milanove godine, onaj prvi trijumf protiv Steaue je bio surov, prethodnog leta je valjda Belodedić preplivao Dunav i stigao u Srbiju, sreća njegova, da nije, morao bi da se suoči sa Van Bastenom i Gulitom. Sledeće sezone, "Rosoneri" su sačuvali "klempavka", bilo je mnogo teže, ali su ponovo izvukli Holanđanina iz šešira, Rajkarda, za minimalnu pobedu i odbranu titule protiv, ma pogađate, Benfike.

Zvezdu da preskočim kao ono kad smo ipak bili životno zainteresovani, pa tu ni uživanje, ni taj očajni fudbal na Svetom Nikoli nisu materijal za priču. 

Strašno finale igrali su Barsa i Sampdorija, ono što je rešio Kuman, čime su Katalonci prvi put stigli do trona i dobili potvrdu da jedini ispravan put znači slediti Krojfovu filozofiju. Pokojnom "Vujketu" je Bog podario drugu šansu, ali mu je pravo na nadu oduzeo Holanđanin onim slobodnjakom. Da je ostalo 0:0, ima urbana legenda po kojoj bi Paljuka skinuo četiri penala, jer je bio specijalista, ali to niko ne može da zna...

Marsej je onaj Zvezdin račun naplatio protiv Milana 1993, Bazil Boli je rešio to, takođe, dosadno finale. Posle je titula Marseju oduzeta zbog Tapijevih brljotina, pa vraćena, niti je Milan priznavao tu titulu, niti su je Francuzi verbalno dali. To je, zaprav,o prvi put da je jedan galski klub bio prvak Evrope u fudbalu. Do sada se ispostavilo jedini.

Milan je, opet, račun ispostavio Krojfu u atinskoj noći kada je Dejan Savićević doživeo onih pet vorholovskih minuta i napravio potez koji je utro put verovanju da ne moraš da se trudiš puno ako ti je od Boga dato. Tih 4:0 su  pokazali da je Sakijev Milan, na koji se naslonio kasnije Kapelo, bio i najbolja ekipa tog vremena. Nije im to pomoglo da ne izgube finale od Ajaksa 1995. kada je Patrik Klajvert učinio da sva ona Van Galova deca preko noći izrastu u ljude.

Nekako se kuglica uvek zaustavljala na pogrešnom broju godinu posle, šampion kao da je bio proklet, Ajaks je izgubio, u mojoj najdražoj utakmici, opet u Rimu, od Juventusa na penale.

Posle se Juve vratio starim navikama, dva puta u nizu gubio finale.

Ono 1996. je rešio Lars Riken, direktno iz vojničke spavaonice. Tada je već proglašen za legendu Dortmunda, iako žutokljunac, kasnije se na tu priču vozio do kraja karijere koju su obeležile povrede. Realovo čekanje je u Amsterdamu 1998. prekinuo Predrag Mijatović, sigurno najbolji igrač sa prostora bivše Jugoslavije (nemam razumevanja za drugačija mišljenja o ovom pitanju).

Sledeće godine, dok su sirene zavijale nad našim glavama, lampica je stajala nad glavama fudbalera Bajerna koji su izgubili dobijeno u ona tri fatalna minuta na "Kamp Nou".

Na prelazu vekova, bio je red na novu fudbalsku Pepeljugu, Valensiju, da dva puta gleda kako se pobednik raduje, prvo protiv Reala, pa protiv Bajerna.

Posle se sećate i sami Zidanovog voleja koji je od Leverkuzena načinio "Luzerkuzen", pa je Juve ponovo rešio da izgubi finale i to ono, baš bolno, od Milana na penale.

U to vreme italijanski fudbal nije bio ruina kao danas, Milan je glumio Bajern, 3:0 im je iscurelo kroz prste za poluvreme u Istanbulu protiv Liverpula 2005. Naplatili su deo onom Pipovom pobedom u Atini, koja im je izgleda domaći teren u finalima. Između ta dva finala između Anćelotija i Beniteza, ugnezdila se Rajkardova Barselona kada je Arsenal izgubio najveću utakmicu u svojoj istoriji.

Pre nego što mi natrljate nos, da, sećam se,  bilo je i finale 2004. Murinjo je sa Portom savladao Monako, ali to nije bila ničija ideja zabave u čudnoj sezoni, kada je i La Korunja igrala polufinale.

U ovom novijem dobu, Teri se okliznuo na Lužnjikiju, sledeće godine Junajted nije odbranio titulu, ispostavilo se da je poraz od Barse u Rimu bio poslednja Kristijanova utakmica za "Đavole". Godinu kasnije Murinjo je obrnuo igricu, pobedio sa Interom što sada izgleda poput sna, pa je u reprizi iz 2009. ponovo Fergi izvukao deblji kraj, Barsa je jednostavno bila mnogo jača.

Čelsiju je onaj bolni neuspeh iz Moskve vraćen protiv Bajerna u Minhenu. Tako su se Bavarci pridružili Romi, uspeli da ne pobede u svojoj dnevnoj sobi. Tada nisu, ali jesu prošle godine na Vembliju, i to Pepeljugu, Dortmund.

Sada je glavni junak te bajke Atletiko, obično se u finalima siromašna devojka ne pretvori u princezu, isuviše brzo otkuca ponoć.

Real ili Atletiko, dovoljno je da zauzmete stranu i zabava je zagarantovana. I nemojte se kladiti na finale, samo ćete razvodniti uživanje.

Finale tome služi, da se podsetite koliko će vam klupski fudbal nedostajati tokom leta. Mondijal sa tim nema nikakve veze...

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari