Stolica, salama i hleb - Ciao Mondoniko, valjda će one lopte ući na nebu...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 29. mart 2018.

  • 15:51

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

U lombardijskoj tratoriji je stolica znak da će raprava biti nastavljena bez reči. Emilijano Mondoniko je u najdužoj noći karijere probao da ućutka sudbinu. Kako je malo nedostajalo da fudbal "hleba i salame" završi na trpezi bogatih? Moj oproštaj od najboljeg provincijskog trenera Italije.

Stolica, salama i hleb - Ciao Mondoniko, valjda će one lopte ući na nebu...
Foto: Screenshot
Besmrtna scena, sat koje otkucava, za Torino slava, ali i minuti uvek brzo prolaze kada juriš ka stvarima koje ti izmiču, Emilijano Mondoniko u očaju diže stolicu iznad glave, putuje kroz vreme.

Naime, tamo u srcu Lombardije, gde su njegovi roditelji držali lokalnu tratoriju, kada se stvari zakuvaju, paesani dižu stolicu iznad glave, znak da se rasprava, ukoliko ne zaćute, nastavlja drugim sredstvima.

"Mondo" je u očaju te zbilja velike večeri kada je u nozdrvama nanjušio dašak besmrtnosti, tom stolicom pripretio nedužnom sudiji ali i surovoj sudbini. Torino je tri puta pogodio okvir gola Ajaksa, nije vredelo, "Bik" je na kraju iznesen iz koride, poslednje što je znao dok mu je koplje sudbine štrčalo između rogova, da u tu arenu nikada više neće kročiti.

Mondoniko

Zajedno sa tim saznanjem, otišla je i poslednja šansa Mondonika da od najboljeg trenera najboljih provincijskih ekipa, ušeta u kakav fudbalski velegrad i zgrabi priliku koju zaslužuje.

Njegov Torino je bio najbolja vrsta hleba i salame ikada izmišljena u novijoj istoriji italijanskog fudbala, sam Mondoniko je tvrdio da je jednostavnost ono čemu ga je život naučio, da je taj obrok siromašnih zapravo najslađi.

Mediji su njegovu fudbalsku filozofiju upravo nazvali "hlebom i salamom", jer, da je drugačije, "narod ne bi voleo fudbal, ljudi beže od komplikovanih stvari", tvrdio je sa uvek prisutnim osmehom na usnama.

Torino

Jutros kada sam saznao da je "Mondo" posle duge borbe protiv raka otišao da pokuša opet protiv Ajaksa, samo na nebu, prvo mi je pala na pamet ta stolica, a onda i čitavo to finale Kupa UEFA. Mondoniko je načinio čudo sa timom koji živi u senci nesreća, one avionske koja je promenila italijanski fudbal kada se Grande Torino zakucao u brdo Superga, i one druge, kada je Điđi Meroni, vesnik nove nade pregažen automobilom i to od strane svog navijača i čoveka kome je bio idol.

Mondoniko je postao verni vojnik "Boginje" Atalante krajem osamdesetih, tamo u najvećem provincijskom klubu Italije, počela je neverovatna priča, i dan-danas u Bergamu ga pominju kao čoveka koji je "Deu" naučio da je svaki igrač koji ima klub u venama bolji od bilo kog stranca koga mogu da dovedu.

Sa Atalantom je iz druge lige stigao do polufinala rahmetli KPK, naime oni su ispali u istoj godini kada su stigli do finala kupa protiv Maradoninog Napolija, to im je dalo šansu da kao tim iz Serije B naredne igraju u Evropi protiv Mehelena za finale. Nisu uspeli, ali je Mondoniko porastao u očima fudbalske Italije. Stigao je poziv iz Torina, osvojio je Mitropa kup, takmičenje timova Srednje Evrope, ali je ono važnije usledilo u Kupu UEFA.

Kazagrande

Bio je to čudan tim, kao i obično, Mondoniko je uspeo da afirmiše dosta domaćih igrača, pomenimo samo Lentinija, a ambiciozni "Bikovi" su ga snabdeli dvojicom sjajnih stranaca Martinom Vaskezom, jednim od najboljih Španaca u istoriji Serije A, i genijalnim Encom Šifom.

Onaj treći bio je komedija kada se pojavio. Valter Kazagrande, brazilski napadač je neko za koga biste mogli na prvi pogled da kažete da nije fudbaler. Navijači su smatrali da im je podmetnut ilegalni imigrant, kada se visok, trapav, sa kosom prosečnog hevi-metal fana pojavio u Pijemontu. Nedostajale su mu farmerke oprane u varikini i duboke bele "Puma" patike, lik je zaista delovao kao jeftina kopija nekog iz recimo benda "Motley crue".

A onda je počeo da daje golove, glavom, nogom, iz peterca, uvek bi ga nekako umuvao, dok su mnogi strahovali da će polomiti nogu kada potrči ka Curvi da se raduje.

Njegovi golovi nisu bili česti, ali su odlučivali. Te godine u Kupu UEFA, dao je zlatni gol na Bernabeu protiv Reala, Torino je izgubio 2:1, i u revanšu naterao "Kralja" na abdikaciju. U finalu protiv Ajaksa, dva puta su se vraćali iz minusa kod kuće, završilo je 2:2, ponovo je Kazagrande bio strelac oba gola.

Revanš u Amsterdamu sam već opisao, samo sreća je spasila Ajaks, Mondoniko je u jednoj situaciji u finišu tražio penal, tada je podigao stolicu kao pretnju sudiji. Inače, penal nije ni bio, na kraju slomljeni "Mondo" je napustio Holandiju gorko konstatujući da je bolje ispasti u prvom kolu, nego u finalu.

Mondoniko

Torino je osvojio i kup naredne sezone, ali se Mondoniko vratio posle toga u Atalantu, u koju je ostao zaljubljen do kraja života, "Boginja" mu je zarobila dušu. Vodio ih je ponovo od Serije B do elite, kasnije je radio u Napoliju, vratio Fiorentinu iz druge lige, nekako postao specijalista za promocije.

Ali, nikada iz provincije nije doskočio na fudbalski Brodvej, kada se razboleo, navijači Torina i Fiorentine su podizali stolice u znak podrške za svog omiljenog trenera.

Mondoniko

Oprostio se pre šest godina na klupi Novare, kratki period u Seriji A, kako je govorio kroz smeh, "stomak mu je od raka bio kao da je progutao loptu", sedeo je u studijima širom Italije, objašnjavajući svoj hleb i salamu, tradicionalista, fudbalski konzervativac, san svakog mladog igrača, čovek koji je klince pretvarao u ljude.

Mondoniko

Umro je u hodnicima milanske bolnice, nedaleko od Bergama, ali i stotinak kilometara južnije od Torina, čovek sa stolicom iznad glave, simbol fudbalske provincije, ali i vremena kada je njegova zemlja igrala najbolji fudbal na svetu.

Ciao Mondo, odmori na toj stolici, zaslužio si...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari