Odlazak plemstva iz provincije - Dan kad je umrla Vićenca

  • Autor: Boris Jovanović

  • 20. januar 2018.

  • 20:35

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Veneto je ostao bez jednog od najživopisnijih timova regije, dva puta su bili akteri neverovatnih priča, jedne o fudbalskom jeretiku, druge o čudu iz devedesetih.

Odlazak plemstva iz provincije - Dan kad je umrla Vićenca
Foto: Wikipedia
Kada se zaputite onim putem ka Lombardiji, odnosno od Trsta silazite kroz Veneto ka jednoj od najbogatijih regija na svetu, još je rano da se radujete Milanu ili u mom slučaju Torinu, ipak osećate da ste daleko odmakli na putu.

Tamo je do pre par dana živeo i najstariji fudbalski klub regije Vićenca, u gradu u kome su pod nemačkom okupacijom lovili mačke po trgovima za ručak, zbog čega ih danas zadirkuje čitava Italija.

Vićenca je kao i čitav Veneto izlog najveće svetske kulture i najplodnijeg umetničkog doba naše civilizacije. Negde u svoj toj lepoti kad prođete Friuli i onu zloglasnu vojnu bazu čije se ime ne izgovara, videćete i par stabala na auto-putu. Za razliku od Srbina koji će poseći vekove, Italijani su ih ogradili i sačuvali, deluju šašavo na putu, ali žive.

Drvo


Drveće su sačuvali u tom kraju, fudbal nisu. Lokalni ligaš, provincijsko plemstvo kalća, kako su sebe voleli da nazivaju više ne postoji, bankrot, taj saputnik velikog broja timova na Apeninima proglašen je pre dva dana, na "Romeo Mentiju" ostale su uspomene.

Stariji će se setiti ovog kluba pod starim nazivom, Lanerosi, regija je centar tekstila i vune, tamo je nastao "Pal Zileri", to su ona odela koja prosečnom srpskom tribunu iz provincije odbijaju da stoje lepo. Lokalni gigant za proizvodnju vune je tamo negde pedesetih u kombinaciji sa poznatim juvelirima tog kraja odlučio da regiji podari više od životarenja u nižim ligama. I zaista, 20 dugih godina, od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih Vićenca je bila u Seriji A. Pre zabrane dovođenja stranaca, šezdesetih su "Berići" nazvani po okolnim brdima bili u top pet ili šest ekipa, vodio ih je pravi "Lav" Brazilac Luis Vinisijus, dva puta bombarder Serije A, lik koji je odbio da igra za Italiju kao Orijundo, ali bez obzira na to bio prezren u zemlji u kojoj se rodio.

Fabri

Ipak, najbolje je sledilo kada se nebo razvedrilo posle ispadanja iz elite. Naime, Vićenca je 1975. ispala iz lige, naredne godine čak bila u opasnosti da padne među trećeligaše, a onda se nad Venetom pojavilo sunce.

U jednom od najbizarnijih preokreta sedamdesetih godina u italijanskom fudbalu predsednik Farina je angažovao Đovan Batistu Fabrija u pravom smislu jeretika italijanskog fudbala. Dočekan je sa skepsom, lik koji veruje u totalni fudbala, čiji bekovi kampuju na protivničkoj polovini, čovek čiji je fudbal delovao kao rušenje svih normi kalća. Dobio je na raspolaganje tim od otpadaka, istrošenih igrača velikih klubova, kao i mladu nadu Juventusa, Paola Rosija. Fabri je u klubovima poput Livorna, Đulijanove dobijao otkaze jer su vlasnici brzo gubili strpljenje, a navijači koji se ne razumeju, kao ni svuda na svetu ga proglašavali opsednutim ludakom.

Prvi meč na klupi Lanerosija izgubio je od Avelina, ali je onda počeo da pobeđuje, iako kako su pisali mediji tog vremena nije imao Krojfa, Vićenca se nije osvrtala i nadmoćno je izborila povratak u elitu. Paolo Rosi koji je razočarao na prethodnoj pozajmicu u Komu je postigao 21 gol, ali je ostao u Venetu, za Juve je bilo rano.


Vicenza

I sledeće godine u eliti, Fabri je bio na korak od otkaza, iz prvih pet mečeva uzeo je dva boda i pritom izdao sebe. Uplašen za posao, sputan zahtevima predsednika on je modifikovao napadački sistem iz prethodne sezone i došao na 90 minuta od gubitka posla. I onda kada već nije imao šta da izgubi, u Bergamu se vratio principima, tim je zaigrao po njegovim notama, dobio 4:2 u Lombardiji. I to je početak herojske priče, Vićenca je odjednom postala svačiji tim. Prozvali su ih "Real", zbog načina na koji su igrali, uspeli su da završe šampionat na drugom mestu, gostovali u Torinu na proslavi Juventusove titule, bio je to sjajan meč, na kraju je Roberto Betega postigao gol za pobedu od 3:2.

Ali, "bjankorosi" nisu imali primedbe, drugo mesto je delovalo kao titula, najbolji plasman u istoriji i priča koju je danas teško zamisliti.

Vicenza

A onda je usledilo nešto još bizarnije. Paolo Rosi koji je te godine dao 24 gola i od koga je Fabri napravio mašinu, bio je u vlasništu oba kluba, znate za italijanski specijalitet, oba tima imaju po 50%. Kada ne mogu da se dogovore, stiže se do "buste", odnosno otvaranja koverata sa ponudama, ko ponudi više, njegov je igrač. Predsednik Farina je nasamaren, navodno mu je neko saopštio da će Juventus u povratak Rosija uložiti blizu pola milijarde lira (ako dobro računam to je nekih milion evra, danas), što je bio veliki novac. Farina je naseo, ponudio pola milijarde, kada su koverte otvorene, usledio je šok, Juve je ponudio četvrt od onoga što je pisalo na cedulji Vićence. Jasno, zadržali su Rosija, ali po ceni koja je prevazišla budžet kluba, pa su morali da prodaju nekoliko igrača kako ne bi bankrotirali.

Naredne sezone su ispali, Rosi se povredio, gubili su u seriji, njegov povratak na proleće ih je malo podigao, ali na kraju, završilo se, tamo gde je i počelo, u Bergamu, Atalanta nije propustila priliku da ih vrati u drugu ligu.

Badjo

Morali su da čekaju sredinu osamdesetih i Robija Bađa za povratak, ili su barem tako mislili. Kladioničarski skandal ih je sprečio da zaigraju u Seriji A, uskoro su završili u Seriji C.

Drugo veliko razdoblje usledilo je devedesetih. Osvedočeni komunista Renco Ulivijeri ih je vratio iz pakla treće lige, a zatim ih je Frančesko Gvidolin 1995. doveo u elitu. U to vreme ponovo su bili pioniri fudbala u Venetu i Italiji, prvi su dobili stranog vlasnika, klub je kupio ENIC, naftni gigant. U leto 1997. grad je slavio neverovatan uspeh, Vićenca je osvojila kup Italije. U prvom meč u Napulju je Fabio Pekija doneo prednost južnjacima, ali na "Mentiju" u najznačajnijoj utakmici u istoriji kluba, Vićenca je golovima Rosija, Mainija i Janucija zgazila Napoli i stigla do trofeja.

Vicenca

Sledeća godina je takođe bila istorijska, mali klub iz Veneta je eliminisao u rahmetli KPK, Legiju, Šahtjor i Rodu, pao protiv Čelsija su bili blizu, dobili su kod kuće golom legendarnog Paskvale Luiza, poveli na revanšu na "Bridžu" golom Zaulija, ali su Poje, Zola i Hjuz iskoristili neiskustvo Italijana i posle preokreta otišli u finale i osvojili trofej.

Ta velika generacija je kao i ona prethodna sledeće godine ispala u Seriju B, Edi Reja ih je vratio na sezonu, ali to je bilo sve, ispali su, u tom timu su igrali Luka Toni i Muhamed Kalon, ali nije bilo pomoći, Vićenca nikada više nije uspela da se izdigne, klub je padao u treću ligu, ove sezone je usledilo najgore, igrači nisu primali plate, klub je otišao u stečaj, igraće do kraja sezone u trećoj ligi, probati da namire poverioce i igrače koji su štrajkovali, ali to je kraj, nestaju sa mape, sele se u najnižu ligu i gube pravo na ime. Pre njih, to se ove godine desilo Modeni.

Tužan kraj, njihovim odlaskom fudbalska mapa Veneta biće još siromašnija, nema Padove, Treviza, drži se Verona, kao i Kjevo novajlija u ovom veku, tu je još Ćitadela, ali ti klubovi imaju ipak manju tradiciju od Vićence, izuzev Verone.

Makar je drvo ostalo...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari