Od Atine do Rija - I deo

 Iako je tema ovog teksta isključivo košarkaška reprezentacija Srbije kao samostalne države, napravićemo mali uvod osvrnuvši se na velike uspehe Jugoslavije sa početka milenijuma, a onda i na neslavne dane kada smo nosili ime Srbija i Crna Gora.

Nakon nenadanog poraza od Litvanije u četvrtfinalu, Jugoslavija je svoje učešće na Olimpijskim igrama u Sidneju završila na razočaravajućem 6. mestu.

Veliki povratak je napravljen na Evropskom prvenstvu naredne godine na kome je nastup naše reprezentacije okarakterisan kao jedan od najdominantnijih u istoriji svih košarkaških takmičenja.

Sa Karijem Pešićem na kormilu, Juga je osvojila najsjajnije odličje bez ijednog poraza, a Stojaković je poneo titulu najkorisnijeg igrača šampionata.

Sledeće godine, na svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, cilj je bio isti - zlatna medalja. Zahvaljujući nenadanim porazima od Španije i Portorika u grupnoj fazi, Jugoslavija je dobila priliku da izbaci glavnog favorita SAD još u četvrfinalu. To je i učinila, čime je postala prva ekipa koja je izbacila iz takmičenja tim Sjedinjenih Država sastavljen od NBA zvezda. Na putu do trojefa savladani su Novi Zeland i Argentina, za poslednje zlato naše seniorske selekcije do dan danas...

 Odlazak Obradovića i opraštanje mnogih zvezda od reprezentacije nakon debakla u Beogradu otvorili su novo poglavlje u istoriji naše košarke. Nijedan od naših najvećih trenera nije želeo da se nađe u Željkovoj koži u tom trenutku, pa je vruć krompir uvaljen Draganu Šakoti. Srbija i Crna Gora, država koja u tom trenutku zvanično više nije ni postojala, dobila je specijalnu pozivnicu za Japan kao prvak prethodnog šampionata. Te 2006. godine, Šakota je u izostanku najvećih zvezda sastavio tim pun debitanata od koga i nije moglo da se očekuje previše. To „previše“ se, naravno, nije ni desilo, a naša selekcija je lagano poražena u osmini finala od budućeg prvaka, reprezentacije Španije.

Usledilo je 2007. godine Evropsko prvenstvo čiji je domaćin bila upravo Španija, a za selektora je jednoglasno postavljen Zoran Slavnić. Ovo je bilo prvo veliko takmičenje na kome je Srbija nastupila pod tim imenom. Usled mnogih otkaza, uz Gurovića, Jarića i Miličića, Slavnić je na prvenstvo poveo 9 debitanata. Timskom duhu nije bilo ni traga, igra se svodila na individualne kvalitete gorepomenutog tria, a rezultat toga bio je još jedan debakl i možda najlošije izdanje reprezentacije do sada. Mokini puleni su izgubili sve tri utakmice u grupi i tako ispali još u prvoj fazi takmičenja. Najupečatljiviji detalj sa ovog prvenstva je svakako Miličićeva izjava posle, reklo bi se odlučujuće, utakmice sa Grcima.

 Ispostavilo se da je ovo poslednje takmičenje velike nade naše košarke i 2. pika sa  legendarnog drafta 2003. godine na kome su bile NBA zvezde kao što su Lebron Džejms, Dvejn Vejd, Kris Boš, Karmelo Entoni... Usledio je potpuni remont tima i stručnog štaba. Odavno se znalo da nećemo nastupati na OI u Pekingu, a učešće na EP u Poljskoj morali smo posle dugo vremena da izborimo kroz kvalifikacije. Za trenera postavljen je proslavljeni stručnjak Dušan Ivković. Njegova filozofija je od početka bila jasna - formiranje tima od mladih igrača koji će biti oslonac reprezentacije duži vremenski period. Tako se u timu od iskusnijih igrača jedini našao Miloš Vujanić, koji kasnije zbog povrede nije ni nastupio na prvenstvu u Poljskoj.

Ako gledamo na duže staze, ispostavilo se da Slavnićeva rola uopšte nije bila toliko beznačajna. Činjenica je da je napravio jedan od najlošijih rezultata u istoriji naše košarke, ali činjenica je da smo možda, zahvaljujući baš njemu, dobili jednog igrača svetskog kalibra kakav je Miloš Teodosić. Nakon osvojene zlatne medalje sa reprezentacijom na prvenstvu za igrače do 20 godina, na kom je poneo i titulu najkorisnijeg igrača, Teodosić se odmah našao i u A timu. On je od Slavnića odmah dobio poverenje i slobodu u igri, pa je već na svom prvom seniorskom takmičenju još jednom skrenuo pažnju na sebe i pokazao da će biti velika uzdanica naše reprezentacije u budućnosti.

Posle niza promašaja, dovođenje Ivkovića ispostavilo se kao pravi potez. Konačno je stvoren pravi timski duh, a ova mlada ekipa je konačno počela da igra sa pravom strašću koja treba da krasi igrače nacionalnog tima. Odmah su usledili i sjajni rezultati, pa se naša reprezentacija uz 7 pobeda i samo 1 poraz kvalifikovala za kontinentalno prvenstvo.

Usledio je i put u Poljsku i nimalo laka C grupa u kojoj smo se našli sa Španijom, Slovenijom i Velikom Britanijom. Cilj koji je Duda postavio bio je prolaz u četvrtfinale i obezbeđivanje mesta na Svetskom prvenstvu u Turskoj naredne godine. Već u prvoj utakmici usledilo je prijatno iznenađenje kada je savladana selekcija Španije. U nastavku su uz promenljive igre zabeležene još dve pobede i dva poraza, pa smo grupnu fazu završili na trećem mestu koje je vodilo u četvrfinale. Pošto je prvi cilj bio ostvaren, sledila je borba za jedno od prvih 7 mesta koja obezbeđuju karte za Istanbul.

Na putu do Turske, u četvrtfinalu sačekala nas je reprezentacija Rusije. Ceo tim je igrao sjajno, poeni su bili ravnomerno raspodeljeni, pa je prednost od 14 poena sa poluvremena rutinski održavana do kraja meča. Sada su svi postavljeni ciljevi bili ostvareni i momci su potpuno rasterećeni mogli da uđu u trku za medalje gde je naredni protivnik bila Slovenija. Nakon lošijeg prvog poluvremena i zaostatka od 10 poena, naši momci su skupili redove i uveli utakmicu u egal. Apsolutni heroj utakmice bio je Miloš Teodosić. On je postigao poslednjih 6 poena za našu reprezentaciju, među kojima je bila i izjednačujuća trojka kojom je odveo utakmicu u produžetak. Nije se Teo tu zaustavio, pa je u produžetku postigao 8 od ukupno 32 poena sa koliko je završio meč i tako osigurao reprezentaciji Srbije prvu medalju u njenoj istoriji.

Nepisano je pravilo da se isti tim teško pobeđuje dva puta na nekom takmičenju, a ono se ovog puta nažalost ispostavilo kao tačno. Umor naših momaka i dominacija Pau Gasola u reketu doneli su Špancima dvocifrenu prednost već u prvoj četvrtini. Pokušala je napa reprezentacija da se vrati, ali iskusna ekipa Serđa Skariola odbila je svaki naš nalet i rutinski došla do zlatne medalje. Uprkos tome, utisci sa prvenstva su bili sjajni, nacija prezadovoljna, a vera u našu košarku još jednom vraćena u srca navijača. Osvojena je srebrna medalja, prva za Srbiju, a Teodosić je uprkos lošem izdanju u finalu uvršten u najbolju petorku turnira.

Na prvenstvu u Turskoj bili smo najmlađa reprezentacija. Selektor Ivković najavio je modernu i atraktivnu košarku i rekao da se ekipa neće preterano opterećivati rezultatom. Zbog tuče u prijateljskom meču protiv Grčke na Akropolis kupu, kapiten Krstić bio suspendovan na 3 utakmice, dok je Teo morao da posmatra sa klupe prva 2 meča. Nakon prve utakmice i rutinske pobede nad Angolom, taj ceh je plaćen, ali vrlo jeftino, jer je naša selekcija doživela tesan poraz od Nemačke u drugom meču u grupi. To nije poremetilo moral ekipe, pa su Dudini izabranici vezali 3 pobede i sa prvog mesta otišli u eliminacionu fazu takmičenja.

U osmini finala čekao nas je neugodan protivnik, ali i stara mušterija, Hrvatska. Meč je bio potpuno izjednačen, timovi su se smenjivali u vođstvu i utakmica je ušla u penal završnicu. Ne snalaze se dobro naše komšije u ovakvim situacijama, pokazao nam je to sadašnji selektor Đorđević davne 1997. na EP u Barseloni, kao i Dušan Kecman u finalu NLB lige ranije te godine. Slično se desilo i u Turskoj, a heroj utakmice bio je Aleksandar Rašić. Sa 1 sekundom na semaforu iz bez preostalih tajmauta, Rašić je napravio najbolji promašaj u svojoj košarkaškoj karijeri i odveo svoju ekipu u četvrtfinale!

U četvrfinalu sledio je veliki ispit protiv branioca titule Španije. Imala je Srbija i 8 poena prednosti u poslednjoj deonici, ali su maestralnom igrom Navara Španci uspeli da se vrate i izjednače rezultat 25 sekundi pred kraj. Ubacili smo loptu, Španci su preuzeli, Garbahosa je ostao na Teu...

Opet smo se našli u borbi za medalje, a naš sledeći rival bio je domaćin turnira, selekcija Turske. Ta utakmica ostaće zapamćena kao jedna od najkontroverznijih u istoriji košarke. Uprkos tome što je Srbija bila favorit, cela košarkaška javnost priželjkivala je finale između Amerike i Turske. Naši momci bi verovatno lako izašli na kraj sa Turcima, ali protiv sudija i FIBA-e su ipak bili preslabi... za dlaku. Neujednačen kriterijum suđenja, nesankcionisana gruba igra turske reprezentacije, Asikova gluma za Oskara i koš iz auta 0.5 sekundi pre kraja rezultirali su minimalnim porazom naše selekcije - Turska 83:82 Srbija. Gorak ukus u ustima, neprespavana noć i emotivna ispražnjenost doveli su do zasluženog poraza od Litvanije u meču za branzu. Umesto da krunišu godinu jednim od najsjajnijih odličja, naši košarkaši su doputovali u Beograd praznih ruku, a na košarku je bačena velika mrlja.

Sledilo je EP u Litvaniji 2011. godine. Tim je ostao praktično isti, a glavni cilj je bio kvalifikovanje na OI u Londonu, nakon propuštenih igara u Pekingu 2008. Nakon dobrih igara u prvoj fazi i nešto slabijih u drugoj, za protivnika u četvrtfinalu smo dobili Rusiju. Rusi su, predvođeni sjajnim Anrejom Kirilenkom, zasluženo slavili. Nije sve bilo izgubljeno, viza za London se mogla izboriti u doigravanju od 4-8 mesta, gde smo imali priliku da poravnamo račune sa ekipom Grčke. Već u prvoj četvrtini, koju su Grci dobili sa 34:8, bilo je jasno da će naša reprezentacija drugi put zaredom propustiti učešće na olimpijskim igrama. U potpuno nebitnom meču za 7. mesto naši momci su pokazali slab karakter i porazom od Slovenije završili su takmičenje kao osmoplasirani.

Zbog lošeg rezultata na poslednjem prvenstvu, učešće na narednom naša selekcija je još jednom morala da izbori putem kvalifikacija. Dušan Ivković je, usled velikog broja otkaza, rešio da podmladi tim, pa su priliku da zaigraju u A timu po prvi put dobili, Lučić, Anđušić, Bogdanović, Musli... Uprkos promenljivim i, možemo slobodno reći, slabim igrama u kvalifikacijama, uspeli smo da se plasiramo na kontinentalno prvenstvo.

U poslednjem trenutku je rešeno da Miloš Teodosić zbog povrede ne krene na prvenstvo, a umesto njega šansu je dobio mladi plejmejker Vasilije Micić. Pored stuba tima koji su činili kapiten Krstić, Bjelica i Marković, velike nade su se polagale u Nemanju Nedovića koji je tog leta izabran kao 30. pik na NBA draftu, kao i u supertalentovanog Bogdana Bogdanovića.

Zahvaljujući boljem međusobnom odnosu u prvoj fazi, naša ekipa je prenela 3 pobede u drugu rundu koju su završili na prvom mestu. U drugoj grupi, Španija sumnjivim porazom od Italije izabrala našu selekciju za protivnika i ujedno izbegla domaćina Francusku sve do polufinala. Preveliki je zalogaj bila selekcija Španije za naše mlade momke, pa se pobedom od 30 poena razlike osvetila za Teovu trojku od pre 3 godine. Ostala je borba za mesto na sledećem svetskom prvenstvu, a prvi rival u doigravanju bila je Slovenija. Indisponirani debaklom u prethodnoj utakmici, naši momci su još jednom poklekli, a domaćin je rešio pitanje pobednika već u prvoj četvrtini. Naredna utakmica za 7. mesto i kartu za SP bila je protiv Italije. Ništa manje indisponirani od nas, Italijani su poklekli već u prvoj četvrtini nakon koje su bili u zaostatku od 16 poena, naši momci su rutinski održavali tu prednost sve do kraja utakmice.

Nastavak možete pročitati OVDE.