Naoružani i opasni - "Od magnuma do skudeta"

  • Autor: Boris Jovanović

  • 25. maj 2017.

  • 12:24

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • email

Nikada ni pre ni posle, ništa slično nije postojalo. Tim koji je ujedinjavao levu Italiju u mržnji i sam gajio istu emociju unutar ekipe. Demonski smeh Đorđa Kinalje se čuje kada se pomenu, zaboravite Vimbldon, ta priča je uspavanka za ono što su radili Italijani...

Naoružani i opasni -
Foto: EPA/CLAUDIO ONORATI
Kada je Ivanka Tramp juče zastala pred muralom Đorđa Kinalje i upitala o kom se svecu radi, ne bih smeo da se zakunem da se sa neba nije čuo smeh, ili možda škrgutanje zubima, s obzirom da većina Italijana, izuzev navijača Lacija veruju da je "Long Džon" završio u kotlu.

Nema sumnje da je Đorđo činio sve da se preporuči đavolu, tokom karijere ili posle nje, ipak, on je verovao u zemaljski život, iako se smatrao izabranim, da nervira sve, saigrače, rivale, javnost. Ismevao je političku korektnost u vreme kada je Italija bila na korak da se podeli na crvene i crne i jednom zauvek reši pitanje svih pitanja, staljinizam ili koruptivni kapitalizam.

Najsmešnije od svega, Kinalja je pozajmio nadimak od verovatno najvećeg britanskog džentlmena Serije A svih vremena, Džona Čarlsa, Juventusovog Velšanina koji je igrom i ponašanjem bio prvi fudbalski aristokrata svog vremena.

Kinalja

I Kinalja je bio na neki način Velšanin, njegov otac se odselio među rudnike Svonsija i okoline, i ubrzo shvatio da svi vole italijansku hranu. Kinalja je odrastao u toj prelepoj divljini, među težacima, Svonsi ga je ispljunuo kao netalentovanu svađalicu.

Kako to obično biva mnogo godina kasnije vratio se da Kapelu asistira  za prvu pobedu Italije na "Vembliju" u istoriji.

Ali, to je sasvim druga priča, Kinalju su selektori "Azura" ignorisali, niko nije hteo da rizikuje znajući njegovu nameru, često se svađao i sa samim sobom. Bio je samo statista na dva Mondijala, na onom 1974. izgledalo je da će udaviti selektora kada ga je menjao protiv Haitija.

"Grbavac" kako su ga zvali navijači Rome zbog figure, se zaletao na protivničke štopere kao da je sudnji dan, raspravljao sa sudijama, tokom karijere stigao je da ukliza i saigraču posle rasprave tokom jednog nedeljnog popodneva na "San Siru".

Kinalja

Nikoga to nije posebno uzbudilo, niti je delovalo neočekivano, taj Lacio je bio opasan i naoružan, kako su ga krstili mediji.

Shvatite bukvalno, većina igrača je nosila pištolje i obožavala da skače iz aviona. To je doprinelo tome da učvrste status fašističkog kluba, iako ovde u Srbiji postoji neka sumanuta priča da je Duće Musolini navijao za Lacio.

Pompezni klovn koji je Italiju uvukao u tragediju nije ni voleo fudbal, smatrao je to zabavom za sirotinju, predlagao je ujedinjenje Rome i Lacija, i da nije bilo fašističkog generala Vakara koji je i osnovao prvu jedinstvenu ligu, danas ne bismo pričali o "Derbiju dela Kapitale".

Sećanja sredovečnih Italijana vezana za konekciju Lacija i fašizma, upravo su koncentrisana na Kinalju i njegove hodočasnike. On se javno izjasnio u dobu najveće slave kao pristalica neofašističkog pokreta, ne jer je bio "crna košulja" već jer je želeo da nervira okolinu, pre svih tadašnje "crvene" Romaniste.

Uostalom kada je završio karijeru, ušao je u politiku i čak bio biran u partiji levog centra. Ako bi opisivali njegova uverenja, jedan ga je novinar nazvao anarhistom i to je možda i definicija za čitav šampionski Lacio.

Kinalja

Zaboravite sve što ste znali o "ludoj bandi" Vimbldona, Kinaljin Lacio je bio mnogo opasniji. Pre svega, bili su podeljeni na dve svlačionice, tim su praktično predvodila dva klana, Kinaljin, južnjački, i "ovi sa severa što misle da su bolji od nas", kako ih je Đorđo posmatra. Na treningu su nosili kostobrane, umesto na utakmicama, zla krv je kuljala na sve igrače.

Mnogo igrača, i sam Kinalja potvrdili su navode o teškom naoružanju, on sam se širio kao prljavi Hari, noseći Magnum 44 kroz Rim. Navijači Rome su polomili izlog na njegovoj prodavnici britanskog džinsa pa je, kako je rekao, morao da se zaštiti.

Ekipa je u karantin išla u "L'Amerikanu", hotel izvan grada. Pucali su iz dosade u lampione, organizovali streljačke turnire, a desni bek Petreli je pre par decenija tvrdio da je neko ispalio i hice ka navijačima Rome koji su dolazili blizu hotela da ih provociraju i bude noću. Jedan je pucao u sijalicu u sobi jer ga je mrzelo da ugasi svetlo, a pričalo se da su jednom probudili saigrača tako što su ispalili hitac u vrata.

"To je bilo vreme lude zabave, mislili smo da je pucnjava sjajan način da ispuniš vreme", rekao je jednom Kinalja.

Ova ekipa je postala šampion, što čitavoj priči daje uvrnutu notu, to je prva i najdraža titula Lacija. Totalni autsajderi predvođeni trenerom Maestrelijem su osvojili titulu 1974. Kinalja je dao 24 gola i postao heroj "L'Akvila". Odlučujući gol dao je iz penala u Fođi pretposlednjeg dana sezone.

Lacio

Tada se već ispunilo proročanstvo koje je izrekao na dan kada su mu u Svonsiju saopštili da pokupi stvari i proba negde drugde.

"Vratiću se jednoga dana, tražićete moj autogram
", rekao je "Đorđone".

Opasni autsajderi nisu imali priliku da zaigraju u Kupu Šampiona. Prethodne sezone su posle čuvene tuče sa Ipsvičom koja je izgledala kao kafanska bitka na terenu, posle koje su Englezi bili zaključani u svlačionici, a policija bacala suzavac ka razjarenim navijačima Lacija, Rimljani su na tri godine izbačeni iz Evrope. Žalbom su je smanjili na jednu, što je značilo upravo neigranje u Kupu Šampiona.

Pomenuo sam tuču u kafani?

Ona se i desila tri godine ranije, posle meča Kupa Sajamskih Gradova sa Arsenalom. Oba tima imala su zajedničku večeru, ispala je rasprava, neki su bili i pijani, Englezi su gađali poklonima Italijane i onda je izbio skandal. Klubovi su probali da zataškuju, ali priča se da se ni huligani ne bi postideli tog okršaja u rimskom restoranu.

Da se vratimo terenu, prokletstvo "opasnih i naoružanih" je počelo posle titule. Trener Maestreli je dobio rak, ekipa je nastavila da se svađa, ali ne i da pobeđuje. Sledeće godine su bili četvrti, pa onda 13. Kinalja je otišao u Ameriku, iznajmio je stranu u "Gazeti" da objasni odluku navijačima, zatim se vratio, ali magije više nije bilo.

Kinalja

"Veliki Džon" je na kraju otišao zauvek, igrao sa Peleom i tvrdio da je bolji od njega. Obeležio je pokušaj prenošenja fudbalskog pelcera na Ameriku nastupčajući za Kosmos. U Americi nikoga nije bilo briga za njegova politička uverenja, Kinalja je bio poput rok-zvezde.

Ali, svaki povratak u Italiju, značio je nevolju. Kao predsednik Lacija je odmah suspendovan jer je na prvoj utakmici tukao sudiju kišobranom. Optužen je za finansijske malverzacije, severna tribina je pokušala da smeni Lotita, predstavljajući Kinalju kao figuru iza koje su stajali opasni ljudi pre deceniju. Na kraju je pobegao, izbegavao Italiju jer bi bio uhapšen, a umro je pre par godina u svom domu na Floridi.

Cekoni

Najtragičnija sudbina zadesila je možda i najnormalnijeg člana šampionskog Lacija. Lućano Re Ćekoni nije nosio pištolj, niti mario za politiku. Ali, pomislio je jednog dana da je dobra šala da uleti u juvelirnicu i poviče "pljačka". Vlasnik je izvadio pušku i sa par metara ga ubio. Bili su to dani kada je svako, pre svega u strahu od "Crvenih brigada" koje su pljačkama i otmicama finansirali "revoluciju" bio naoružan.

Još nekolicina je loše prošla, Mario Frustalupi koji je bio jedan od omiljenih Kinaljinih saigrača je poginuo u automobilskoj nesreći, kapiten i Kinaljina senka Pino Vilson je završio u zatvoru zbog nameštanja mečeva. Golman Pulići je nastavio da bude deo Lacija, i on je osuđen zbog malverzacija sa Veronovim pasošem devedesetih.

Renco Garlašeli koji je igrao sa Kinaljom u napadu je umro u siromaštvu.

Ljudi koji su ostavljali pištolje u torbu jer je pilot aviona iz koga su skakali odbijao da leti sa naoružanim ljudima iz straha da će se posvađati i srušiti letilicu, postali su mit.

Nikada, nijedan tim nije imao toliko neprijatelja, nikada takvi autsajderi van terena nisu pobedili bolje i bogatije.

Nad tom titulom je senka Kinalje, mnogi kažu i njegov demonski smeh. Sećam se dana kad je umro, kao da je Italijanima bilo neprijatno što je i postojao.

Ne, Ivanka, nije bio svetac, čak ni žrtva, ako izuzmemo to što je ponašanjem izazivao sve i svakoga da ga prikuju za krst.  Ali, mural je zaslužio, makar zbog toga što nikoga nije činio ravnodušnim...
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari