Mundijal propasti - Trebalo je da znamo da pantalone spadaju...
Autor: Boris Jovanović
četvrtak 01.02.2018.
19:50
Izvor: Sportske.net
Smrt Azelja Vićinija je na neki način kraj priče o prvenstvu na kome je sve bilo pogrešno, od heroja iz blata, do tragičara i onih koji su prigrabili Boginju. Mi, naloženi i neuki trebalo je da znamo šta nas čeka...
Twitter
Povezane vesti
Taj trenutak kada sa Maradoninih usana čitaš "Hijos de puta", odnosno kada "Kurvini sinovi" zvižde njegovoj Argentini u finalu protiv Nemačke, verovatno bi trebalo da stoji ispod onog kockastog Frankenštajna od maskote koju su Italijani nazvali "Ciao". Delovalo je smešno, ali stvari su mogle da budu i gore, predlozi su bili "Bimbo" odnosno "Dečak", ili "Dribli" što je dribler i što bi zvučalo da se domaćin narugao sam sebi.
Pre par dana otišao je Azeljo Vićini, selektor "Azura" na tom Mundijalu 1990. koga će Balkanci pretvoriti u mit i romantično sećanje, sve ispaljujući onu groznu budalaštinu da se ne bismo poklali da je rahmetli Jugoslavija sa pola tima iz sarajevske magle postala prvak sveta.
Ali, to je naša lokalna legenda, ostavimo je ludama u naivnom verovanju da fudbal može da obriše krv sa ruku, slika je šira, sve je tih mesec dana bilo pogrešno. I heroji i barabe, i lopovi i lovci na veštice, i ono finale, verovatno najgora reklama za fudbal ikada. Neko je izmislio penal da spreči Maradonu, Kaniđu i gomilu statista koji kao da su ispali iz Rodrigezovih filmova da odbrane titulu. Argentina je svoje finala dobila u Napulju kada je Maradona slomio srca grada čiji je svetac bio, ali i objavio rat Italiji.
Jer, ništa gore ne može da se desi kada srušiš iluziju o jedinstvu jednog naroda, mladog i nesigurnog u sopstvena osećanja, podozrivog prema onima drugog dijalekta, podeljenog na gradove-državice, iako su prošli vekovi. Brzo je platio cenu...
Italija je organizovala prvenstvo da bi ga osvojila, četiri godine pre toga, heroji Španije su ispraćeni kroz slavoluk u penziju, prošli su grupu u Meksiku, niko im nije zamerio, senatori su uz sve počasti zauzeli mesto u galeriji slavnih.
Ali, domaći teren i nova generacija koju je Vićini formirao kroz dril mlade reprezentacije je želela Boginju više od svega.
Pogrešan je bio i pristup, kao i uvek, javni radovi su završili u rukama mafije, klan Matareze je sebi u Bariju izgradio stadion za koji zna svaki navijač Zvezde, u Torinu je uz ogromne krađe i zlopupotrebe nikao "Dele Alpi". Prvi čovek svetske atletike Primo Nebiolo je uspeo da izdejstvuje atletsku stazu, verujte to je najružniji fudbalski objekat na svetu, kada su ga srušili, kao da su sa njim otišli i dvadesetogodišnji demoni Juventusa i Pijemonta. Renoviran je oronuli "San Siro", jedino je "Marasi" dobio ono što je hteo, ako ne računamo slabu zaštitnu mrežu na kojoj neki huligan uvek može da naoštri klješta.
Dve godine nakon šampionata, u velikoj Tangentopoli aferi otkriveno je koliko je para pokradeno iz javnih fondova, ali zakon i pravo su rastegljivi kao žvaka na Apeninima. I kada nisu, auto-put je uvek pogodno mesto da posadiš tonu dinamita i pošalješ poruku preko sudije Falkonea i manjine časnih ljudi.
Da se vratimo terenu. Videli smo mnogo loših utakmica, kako Kundeu na otvaranju leti kopačka dok je u stilu afričkih gospodara rata udarao kokainskog zavisnika Kaniđu.
Videli smo Kostariku sa pozajmljenim Juventusovim dresovima, Rumune izlegle iz sloma Čaušeskove strahovlade u čijim redovima je George Hađi jedini imao licencu da šutne na gol, pa je svaki meč zatezao do besvesti, majstor koji uz to ima i tapiju na loptu.
Prvenstvo je iz nekog mog sećanja bilo toliko grozno da je čak Engleska imala dobru reprezentaciju, poslednju pristojnu, okupanu Gazinim suzama u polufinalu i onim urođenim džentlmenskim manirima Ser Bobija Robsona. Lineker je na terenu dobio potvrdu svoje didaktičke misli da je fudbal igra u kojoj pobeđuju Nemci, Brazil je rasturio Argentinu, primio gol iz jedne šanse i otišao kući.
"Trči i ne osvrći se, lopta će stići", rekao je Maradona Kaniđi, tako je i bilo, svi smo voleli da mrzimo Argentinu, nikoga na tom prvenstvu nije pobedila zato što je zasluživala.
Pokojni Vićini se unervozio u polufinalu, pritisak je bio preveliki, prvenstvo je izrodilo ružno pače, Tota Skilaćija koji je davao golove, antijunak sa Sicilije čija se "Nona" gušila u suzama radosnicama kao i čitava Italija.
Heroj iz blata je posle tog prvenstva završio u svom habitatu, ismejan, njegov brat je krao gume po Palermu, rođak završio kao heroinski zavisnik, Skilaći je na kraju zaboravljen u Japanu, nešto kao Piksi za siromašne, samo što je Dragan Stojković bio majstor, a Toto tek neko koga su izvukli iz bubnja.
Vićini je platio ceh star koliko i prva kafana na svetu, bio je bolećiv prema ljudima kojima je verovao, sa kojima je sedeo za stolom. Plašio se da Bađu gurne Italiju na ramena, odlučio se za one koje je poznavao iz omladinskih dana, poput Vijalija i Manćinija. Unervozio se protiv Argentine, Zenga je poleteo u prazno, primio prvi gol u 1990. godini u reprezentaciji, greška koja će ga pratiti čitavog života.
Možda je ona Mateusova Nemačka što nam je oduzela nevinost na "San Siru" u prvoj utakmici bila najbolji tim tog vremena, ali to finale je odigrala očajno. Da je sa druge strane bila Italija, koja uvek ume da Nemcima sašije nepogrešivo tesno odelo, možda bi stvari bile drugačije, to jasno niko ne zna.
Sa Vićinijem na klupi, posle neuspeha u kvalifikacijama za EP, došlo je do revolucije, više treneri za reprezentaciju nisu spremani u Vijaređu, kao projekat gledanja u kakav fudbalski Palantir, kuglu budućnosti, jednostavno se ustoličila vladavina najboljih. Doduše posle Sakija, revolucionara iz Milana, vratio se kao legenda Ćezare Maldini, ali posle toga, od Zofa, preko Lipija, Italija je jednostavno tražila velika imena na klupi.
Te 1990. dok nam se život pretvarao u pakao, i dok smo gledali, kako Prosinečki, Pančev i Savićević kradu Bogu dane na klupi, kad se stvari rešavaju, kako sistemska gerontokratija i strah od nepoznatog obuzima čitavu jednu naciju, trebalo je da znamo šta nas čeka, da će nam pantalone spasti i sve ono što sledi...
Krivo je more, i taj Mundijal, ne ložite se, to sa Mijatovom prečkom nema nikakve veze...
Pre par dana otišao je Azeljo Vićini, selektor "Azura" na tom Mundijalu 1990. koga će Balkanci pretvoriti u mit i romantično sećanje, sve ispaljujući onu groznu budalaštinu da se ne bismo poklali da je rahmetli Jugoslavija sa pola tima iz sarajevske magle postala prvak sveta.
Ali, to je naša lokalna legenda, ostavimo je ludama u naivnom verovanju da fudbal može da obriše krv sa ruku, slika je šira, sve je tih mesec dana bilo pogrešno. I heroji i barabe, i lopovi i lovci na veštice, i ono finale, verovatno najgora reklama za fudbal ikada. Neko je izmislio penal da spreči Maradonu, Kaniđu i gomilu statista koji kao da su ispali iz Rodrigezovih filmova da odbrane titulu. Argentina je svoje finala dobila u Napulju kada je Maradona slomio srca grada čiji je svetac bio, ali i objavio rat Italiji.
Jer, ništa gore ne može da se desi kada srušiš iluziju o jedinstvu jednog naroda, mladog i nesigurnog u sopstvena osećanja, podozrivog prema onima drugog dijalekta, podeljenog na gradove-državice, iako su prošli vekovi. Brzo je platio cenu...
Italija je organizovala prvenstvo da bi ga osvojila, četiri godine pre toga, heroji Španije su ispraćeni kroz slavoluk u penziju, prošli su grupu u Meksiku, niko im nije zamerio, senatori su uz sve počasti zauzeli mesto u galeriji slavnih.
Ali, domaći teren i nova generacija koju je Vićini formirao kroz dril mlade reprezentacije je želela Boginju više od svega.
Pogrešan je bio i pristup, kao i uvek, javni radovi su završili u rukama mafije, klan Matareze je sebi u Bariju izgradio stadion za koji zna svaki navijač Zvezde, u Torinu je uz ogromne krađe i zlopupotrebe nikao "Dele Alpi". Prvi čovek svetske atletike Primo Nebiolo je uspeo da izdejstvuje atletsku stazu, verujte to je najružniji fudbalski objekat na svetu, kada su ga srušili, kao da su sa njim otišli i dvadesetogodišnji demoni Juventusa i Pijemonta. Renoviran je oronuli "San Siro", jedino je "Marasi" dobio ono što je hteo, ako ne računamo slabu zaštitnu mrežu na kojoj neki huligan uvek može da naoštri klješta.
Dve godine nakon šampionata, u velikoj Tangentopoli aferi otkriveno je koliko je para pokradeno iz javnih fondova, ali zakon i pravo su rastegljivi kao žvaka na Apeninima. I kada nisu, auto-put je uvek pogodno mesto da posadiš tonu dinamita i pošalješ poruku preko sudije Falkonea i manjine časnih ljudi.
Da se vratimo terenu. Videli smo mnogo loših utakmica, kako Kundeu na otvaranju leti kopačka dok je u stilu afričkih gospodara rata udarao kokainskog zavisnika Kaniđu.
Videli smo Kostariku sa pozajmljenim Juventusovim dresovima, Rumune izlegle iz sloma Čaušeskove strahovlade u čijim redovima je George Hađi jedini imao licencu da šutne na gol, pa je svaki meč zatezao do besvesti, majstor koji uz to ima i tapiju na loptu.
Prvenstvo je iz nekog mog sećanja bilo toliko grozno da je čak Engleska imala dobru reprezentaciju, poslednju pristojnu, okupanu Gazinim suzama u polufinalu i onim urođenim džentlmenskim manirima Ser Bobija Robsona. Lineker je na terenu dobio potvrdu svoje didaktičke misli da je fudbal igra u kojoj pobeđuju Nemci, Brazil je rasturio Argentinu, primio gol iz jedne šanse i otišao kući.
"Trči i ne osvrći se, lopta će stići", rekao je Maradona Kaniđi, tako je i bilo, svi smo voleli da mrzimo Argentinu, nikoga na tom prvenstvu nije pobedila zato što je zasluživala.
Pokojni Vićini se unervozio u polufinalu, pritisak je bio preveliki, prvenstvo je izrodilo ružno pače, Tota Skilaćija koji je davao golove, antijunak sa Sicilije čija se "Nona" gušila u suzama radosnicama kao i čitava Italija.
Heroj iz blata je posle tog prvenstva završio u svom habitatu, ismejan, njegov brat je krao gume po Palermu, rođak završio kao heroinski zavisnik, Skilaći je na kraju zaboravljen u Japanu, nešto kao Piksi za siromašne, samo što je Dragan Stojković bio majstor, a Toto tek neko koga su izvukli iz bubnja.
Vićini je platio ceh star koliko i prva kafana na svetu, bio je bolećiv prema ljudima kojima je verovao, sa kojima je sedeo za stolom. Plašio se da Bađu gurne Italiju na ramena, odlučio se za one koje je poznavao iz omladinskih dana, poput Vijalija i Manćinija. Unervozio se protiv Argentine, Zenga je poleteo u prazno, primio prvi gol u 1990. godini u reprezentaciji, greška koja će ga pratiti čitavog života.
Možda je ona Mateusova Nemačka što nam je oduzela nevinost na "San Siru" u prvoj utakmici bila najbolji tim tog vremena, ali to finale je odigrala očajno. Da je sa druge strane bila Italija, koja uvek ume da Nemcima sašije nepogrešivo tesno odelo, možda bi stvari bile drugačije, to jasno niko ne zna.
Sa Vićinijem na klupi, posle neuspeha u kvalifikacijama za EP, došlo je do revolucije, više treneri za reprezentaciju nisu spremani u Vijaređu, kao projekat gledanja u kakav fudbalski Palantir, kuglu budućnosti, jednostavno se ustoličila vladavina najboljih. Doduše posle Sakija, revolucionara iz Milana, vratio se kao legenda Ćezare Maldini, ali posle toga, od Zofa, preko Lipija, Italija je jednostavno tražila velika imena na klupi.
Te 1990. dok nam se život pretvarao u pakao, i dok smo gledali, kako Prosinečki, Pančev i Savićević kradu Bogu dane na klupi, kad se stvari rešavaju, kako sistemska gerontokratija i strah od nepoznatog obuzima čitavu jednu naciju, trebalo je da znamo šta nas čeka, da će nam pantalone spasti i sve ono što sledi...
Krivo je more, i taj Mundijal, ne ložite se, to sa Mijatovom prečkom nema nikakve veze...