Ljudski torpedo

  • Autor: Boris Jovanović

  • 04. avgust 2012.

  • 12:58

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Lopte koje su vijugale nezavisno od volje tvorca, energija koja je isijavala u obrnutom smeru, od terena ka tribinama, municija koja je iznova bušila kratere po telu desnih bekova...Definitivno, Roberto Karlos je bio igra prirode, nikako eksperiment.

Ljudski torpedo
"Šta je bekovski posao? Baca aut i čuva krilo".

Tako bi, u najkraćem, glasila definicija robovskog rada nesrećne "dvojke" i "trojke". Dok su ostali iz odbrane ponekad igrali fudbal, bekovi su imali licencu za tuču, a loptu su uglavnom držali u rukama, umesto među donjim ekstremitetima.

Konzervativna Italija je sredinom devedesetih Roberta Karlosa prvo doživela kao jeretika, da bi se, posle nekoliko golova u Interu u glavi izvesnog Roja Hodžsona, danas selektora nacije koja je izmislila fudbal, rodila ideja da bi levi bek mogao da postane levo krilo.

Dobrog Roja, nastavnika fizičkog su zaveli brojevi, ako je na 50 metara od mreže dao pet golova, na 20 će utrpati makar duplo više. Međutim, Karlosova logika je bila drugačija, trener mu je skratio prostor, ograničio one metre u kojima je ovaj ljudski torpedo dobijao ubrzanje i učinio ga bezopasnim. Praktično, Englez je izvukao eksplozivno punjenje iz Karlosovih nogu i od metka načinio izbušeni balon.

Masimo Morati, kralj loših odluka, je doneo onu najgoru po klub, prodao je Brazilca Realu za manji novac nego što je platio godinu pre toga Palmeirasu. No, tih par miliona su i najmanja šteta koju je pretrpeo, pogotovo kada se uzme u obzir da je sledeće godine otpustio i Roja ali i Alesandra Pistonea koga je doveo kao zamenu.

Roberto Karlos i Real?

Postoji teorija po kojoj svakog od nas čeka srodna duša na ovom svetu, pitanje je samo hoćemo li je prepoznati. Prevedeno u fudbal, jedan klub i jedan igrač bili su baš to, perfect match u traženju idealnog partnera.

"EL hombre bala", odnosno "ljudsko tane" predstavljalo je municiju za Realov način lepog pobeđivanja. Roberto Karlos je svoje šatore razvijao na protivničkoj polovini preznojavajući iz vikenda u vikend protivnička krila. Uz to što je igrao, svojim stilom se nametnuo kao vođa navijača. Obično će treneri u želji da unifikuju podršku sebi i igračima pozvati na širenje energije sa tribina. Kod Karlosa je to bio dvosmeran proces, on je emitovao pozitivnu emociju na navijače.

Kada na to dodate "tomahavke" koje je ispaljivao na metu uokvirenu mrežom, jasno je zbog čega je ovo sofisticirano oružje sa ljudskim likom bilo preokret u istoriji igre, da ne kažem baš ratovanja.

Prva asocijacija svima će ostati ona lopta koja je menjala pravac, dizala se i propadala kao da ima volju nezavisnu od svog tvorca, da bi na kraju ispunila brazilsku želju i razočarala Barteza. Karlos nije nikada mogao, ili želeo da objasni šta je uradio, tvrdio je da nije očekivao da će skrenuti.

Njegova tehnika šuta, makar je to pričao italijanskim novinarima po dolasku u Inter nasleđena je od oca. Osnova je da zamisliš metu, zažmuriš i loptu udariš što jače, uz poseban pokret stopalom. Sad, mislim da je Švarceneger u "Terminatoru" to radio uz pomoć elektronike, ljudima, ne lopti, Robertu je bilo teže, umesto kompjutera bio je osuđen na varljivi osećaj.

Početkom ovog veka, učinio je nešto nezamislivo, Zidana je napravio boljim. Obično se za Francuza govorilo da drugima radi to isto, u slučaju Karlosa, taj odnos u najmanju ruku nije bio jednosmeran. Partnerstvo na levoj strani je oslobodilo Zizuov genij i dalo mu mogućnost da isti trik izvuče iz rukava nebrojeno puta. Svi su znali da će ta lopta otići na levo i svi su bili nemoćni, prosto, takav broj ponavljanja po boku nije mogao da isprati niko. Biti desni bek i igrati protiv Reala značilo je jednu vrstu prisilnog rada, stenjanje dok čekaš da sudija prekine mučenje.

Publika se nikad nije umarala od takvih stvari, Roberto Karlos je video i dobre i one manje dobre dane u Realu, nervirala ga je ta etiketa "Galaktikosa".

Po njemu medijska hiperbola je škodila timu, odvlačila pažnju sa suštine. I ko, poput mene, ne voli Brazilce, voli Karlosa, njegov ratnički duh je zarazan a posvećenost ga, znam mnogi će se naljutiti, približava shvatanju fudbala najvećih brazilskih neprijatelja, Argentinaca.

Legenda kaže da je neumorno okretanje pedala na biciklu koji nije mogao da pobegne od kartonskog grada njegovog detinjstva učinila Roberta Karlosa savršenim šuterom. Ima neverovatan obim butine , snagu mnogo veću od svojih centimetara, brzinu primerenu visini. Takva figura koju glad tera da pobeđuje je eksperiment, ne nesavršenog čoveka, već mudre prirode.

Na kraju ostaje pitanje, hoće li moderni fudbal trpeti nekog novog Roberta Karlosa? Njegova taktička razbarušenost nekada je posmatrana kao slabost, 90% vremena provedenih na protivničkoj polovini, prema nekim teorijama, značili su i preveliku izloženost poslednje linije Reala u kojoj su redom propadali najbolji štoperi našeg vremena.

Ne, takvog neće biti, previše bi stvari trebalo da se poklopi, "eksperiment Karlos" je nemoguće ponovo izvesti, bilo u laboratorijskim, bilo u prirodnim uslovima.

Adios hombre...

                                                            https://twitter.com/Boris_sportske

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari