Interova TRIPLETA iz snova!

Kada je Zlatan Ibrahimović rekao saigračima na jednom od poslednjih treninga u Americi da napušta klub i da bez njega neće osvojiti ništa, Murinjo je bio, kao i obično, brz na jeziku.

„Osvojićemo sve“, uzvratio je Portugalac, što je verovatno najveće proročanstvo u novijoj istoriji fudbala.

Taj Inter je građen pet godina, preko Manćinija, u post-kalćopoki eri, kada je Inter bio praktično bez rivala. Naime, Manćini je ekipu okupio oko Zanetija, Materacija, Kordobe I Dejana Stankovića koji je stigao iz Lacija. Ali, “Manćiov” problem je bila Evropa. Inter je 2007. i naredne sezone osvojio prva dva “skudeta” na terenu, posle 1989. ali su ispali od prosečnih timova, Viljareala i Valensije (sećate se one velike tuče) kao i Liverpula koji je bio superioran.

I to je označilo kraj kada je sadašnji italijanski selektor u pitanju, kao furija je napustio trening centar “Apijano Đentile”, saopšteno mu je da je smenjen, a saznao je da je Morati krišom tokom proleća pregovarao sa Murinjom.

Manćini čak nije želeo ni dogovor, ostao je na platnom spisku Intera, a Murinjo ga je prozivao uz konstataciju da nikada ne bi mogao da sedi i prima novac koji ne zaslužuje.

Od tada surevnjivost između njih dvojice postoji, ali ovo nije priča o tome.

Murinjo je preuzeo tim u kome su već bili Ibrahimović koji je posle izbacivanja Juventusa stigao u klub, Adrijano koji je već počeo da luta, ali Maikon koji je stigao iz Monaka i izrastao uz jednog od najboljih desnih bekova ikada.

Portugalac je dobio zemljaka Kvarežmu i Amantinja Mansinija, ali ni jednog, ni drugog nije puno koristio, oslonio se na ono što ima. U toj prvoj sezoni, Inter je lako odbranio titulu, imao +10 u odnosu na Juventus i Inter. Tu prvu godinu, obeležile su Murinjove svađe sa svim i svakim, kukanje na sudije, ruganje Ranijeriju, ali i svima ostalima, što je iznerviralo Alegrija koji je tada vodio Kaljari.

“Čovek je nevaspitan, ne čini te dobar kaput džentlmenom, svađa se i vređa ljude, on je za vašar, ne za trenersku klupu”, rekao je bivši trener Milana i Juventusa.

Ali, uz sve to Inter je imao mnogo jači tim od rivala, mada je u Ligi šampiona ispao od Ser Aleksovog Junajteda koji je kasnije izgubio finale od prejake Pepove Barselone.

“Danas cela Italija sem našin navijača slavi, ali to nije moj problem, osvojili smo titulu. U Evropi, konačno se Inter oslobodio straha, iako smo ispali”, polemičan je bio Murinjo.

I onda usledilo je to američko leto, odlazak Ibrahimovića, ali je iz suprotnog pravca stigao Eto, Kamerunac je odigrao sezonu karijere kod Murinja i to ne kao napadač, odnosno centarfor, već na boku. Došli su Tijago Mota i “Prinćipe” Milito, kao i Lusio koji je formirao zid sa Valterom Samjuelom. Ključ je bio otpisani Snajder, Holanđanin je stigao iz Reala i verovatno te sezone zaslužio “Zlatnu loptu”. Nije je dobio, ali je odigrao neverovatnu godinu, bio arhitekta Interove triplete.

Niko nije očekivao najbolju godinu u istoriji ne samo Intera, već italijanskog fudbala uopšte. Mnogi su se mrštili posle odlaska Ibrahimovića tim pre što je Inter komplikovao život u Ligi šampiona, mučio se tokom jeseni, spasao u Kijevu, lako izgubio od Barselone u gostima i na kraju nekako protiv Rubina uspeo da izbori osminu finala.

“U ovom trenutku mi smo inferiorni u odnosu na Barsu, ali ima mnogo do proleća”, još jedno Murinjovo proročanstvo pokazalo se kao Nostradamusovo.

Jer, Milan je nekoliko dana posle gorke pilule u Kataniji, otišao u London i rasturio Anćelotijev Čelsi u osmini Lige šampiona. I onda je sve krenulo nabolje, Dve minimalne pobede protiv CSKA i zatim klasik sa Barselonom. Trijumf od 3:1 na razdraganoj Meaci  i zatim najdraži poraz u istoriji, 1:0 na Nou Kampu, sa desetoricom više od sat vremena.

Odoleli su, nokautirali i Barsu i nekadašnjeg saigrača Ibrahimovića koji već tada nije govorio sa Gvardiolom, i stigli do finala.

Mnogo je bilo simbolike te večeri u Madridu, Murinjov poslednji meč na klupi Intera, on će već tog leta postati stalni stanovnik “Bernabeua”, Snajder na mestu gde su ga naterali da pokupi stvari prethodne sezone, Luj Van Gal na drugoj klupi, čovek koji se više družio sa Murinjom nego sa ženom, kada je radio u Barseloni i kada su provodili zajedno po ceo dan analizirajući mečeve. Murinjo nije imao milosti prema čoveku koji mu je pružio šansu posle odlaska Bobija Robsona, kada su svi mislili da će “prevodioca” kako su ga podsmešljivo zvali oterati iz Katalonije.

Te madridske noći, Interovi snovi su se poklopili, a Maks Morati, poput svog oca Anđela posle silnih ulaganja podigao pehar Lige šampiona.

Inter je dodao i titulu, četvrtu u nizu, odnosno petu, ako se računa i ona za zelenim stolom iz 2006. Milito je presudio Sijeni poslednjeg dana. Tripla kruna osvojena je u Rimum tačnije to je bio prvi trofej, još 5. maja, ponovo “Princ” Milito protiv Rome, odlučio je taj jedan gol.

I posle 2:0 protiv Bajerna, sezone u kojoj je Argentinac dao 30 golova i “Klempavka”, Murinjo se nije vratio u Lombardiju na slavlje. Te noći je ostao u Madridu jer nije želeo da ga navijači nagovaraju da ostane.
 
Ono što će se pamtiti, bio je to poslednji trofej i poslednje finale Intera, u sezoni koja ima počasno mesto u istoriji kluba, 2010. doba “Triplete”.

Sada, deset godina kasnije, Antonio Konte igra svoje prvo evropsko finale, ali i Interovo posle deceniju. Šansa da uđe u istoriju, osvoji trofej u prvoj godini, i stvori sebi neuporedivo jaču poziciju pred pregovore sa kineskim vlasnicima. Ako dobije i ako Inter želi da on ostane, moraće da igraju po njegovim notama…