Bez Italije nema Mundijala, Jugoslavija i "švedski sindrom"

Paradoksalno, iako Italija najčešće smara na svetskom prvenstvu, bez njih to nije šampionat sveta. Jer, osim što imaju najlepše dresove, himnu (kad ne igra Srbija), realno, ko će drugi pokušavati da prođe sa četiri boda, koga će većina mrzeti prekrštenih prstiju i uz nemu molitvu da se ne sastane sa njima u nokaut fazi.

Koga će se Nemci plašiti, koga će Španci prezirati nazivajući ih "psima", ko će Brazilu i Argentini prebrojavati krvna zrnca. Jasno, nema Italije, nema velikih priča...

Pre nego što zaurlate da nije tako, nemojte, dovoljno je teško to što će se igrati u zemlji hokeja, ovo bi bio konačni udarac, mada što neko pametno reče, Mundijal je dete juna, za one što ne gledaju fudbal kad mu je vreme.

"Nema potrebe da idemo na prvenstvo, sve smo već osvojili", bio je ironičan Đani Brera, papa sportskog novinarstva na Apeninima, nakon sramne eliminacije u kvalifikacijama za Švedsku 1958. Naravno, aludirao je na "Musolinijeve" titule, koje su Italijani prigrabili i danas ih sa ponosom ističu, iako su posvećene klovnu koji je prezirao fudbal kao zabavu slaboumnog plebsa.

Kada su eliminisani u Belfastu, Italijani su sleteli na Linate, aerodrom u blizini Milana, pust, bila su neka druga vremena, tada navijači nisu čekali da ih pretuku, ali novinari jesu.

Kako se priča, Brera je nekolicini sa kojima je bio prijatelj rekao da ne čitaju novine jer imaće košmare, sraman žig ostao je na svima, pre neki dan je jedan od luzera, Đino Pivateli, potvrdio da je njegovu generaciju sramota pratila čitav život. On je imao tu nesreću da bude na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, sakupio je samo sedam nastupa za Italiju, ali dva su bila u tim kvalifikacijama, pa je ispio svoju čašu bruke, igrao je kasnije za Milan, ali uvek su mu taj neuspeh naturali na nos.

Te kvalifikacije su tipičan italijanski neuspeh. On počinje neumerenim loženjem i potcenjivanjem protivnika.

"Mi smo znali jedino da u Belfastu padaju bombe, a Portugal smo smatrali timom koji nema nikakvu tradiciju", reći će jednom Gvido Vinćenci koji je vraćen u reprezentaciju za odlučujuće mečeve, iako je već bio veteran i jedno od razočaranja na prethodnom Mundijalu.

Sistem takmičenja je bio takav da ide samo pobednik grupe.

Italija se mučila Severnom Irskom u Rimu i dobila 1:0, Ćervato je bombom iz slobodnjaka skratio muke. Ali, već tada se videlo, da neće biti lako,a onda je Jugoslavija umešala prste.

Naime, mnogi igrači te generacije smatraju da je upravo katastrofa u Zagrebu u prijateljskom meču protiv moćne Jugoslavije bila prelomna. Pobedili smo Italijane sa 6:1 (to je prvi meč prenošen u istoriji na TV u tadašnjoj Jugoslaviji), pa je iznervirani selektor Foti praktično promenio čitavu odbranu, ceh su platili štoperi Fiorentine kao i golman Lacija, Lovati.

Sa novom odbranom, neiskusnim golmanom Bugatijem, Italija je ponižena u Portugalu, izgubili su 3:0.

Bilo je jasno da je u Belfastu meč bio ključan, ali on nije odigran, mađarski sudija Žolt je ostao u Londonu zbog magle, pa su u Belfastu u zastrašujućoj atmosferi pretećeg građanskog rata, Severni Irci i Italijani odigrali prijateljskih 2:2. I pored toga, što meč nije imao značaj, sve je sevalo, "Orijundi" su se preplašili, već četiri Južnoamerikanca, među njima i poznati Skijafino su obukli dres Italije.

"Azurima" je pomogla sreća, oni su savladali Portugal kod kuće 3:0, a sami Portugalci su izgubili u Belfastu 3:0, dok su kod kuće sa ostrvljanima igrali 1:1, pa se sve otvorilo "Azurima", u odloženom meču protiv Severne Irske koji je igran u januaru 1958. bio im je potreban remi za prolaz.

Ali, Severna Irska je osetila njihove slabosti. Dočekali su ih pričom da su narkomani, svemu tome je prethodio jedan intervju Edi Firmanija koji je na turneji sa Sampom rekao engleskim novinarima da se Italijani dopinguju. Naslovne strane sa špricevima su dominirale, čitavo ostrvo je želelo da Severna Irska ode na prvenstvo.

Južnoamerikanci su se smrzli na zimi u Belfastu, Irci su pritisli i vodili sa 2:0, isključen je Điđa (lik  zaslužan za Marakanaco iz 1950) koji je udario rivala, i iako su na Apeninima okrivili mađarskog sudiju za eliminaciju, većina igrača je kasnije, kada su se povukli rekla da je bio u pravu. Italija je smanjila sa desetoricom, Da Kosta je dao gol, ali nije bilo dovoljno.

Selektor Foti je stavljen na stub srama, on je važio za tradicionalistu i defanzivca, ali je u toj odlučujućom utakmici imao ideju da napadne Severnu Irsku, zato je počeo sa petoricom Južnoamerikanaca, praktično bez sredine terena. Eksperiment se nije isplatio, ali zanimljivo on nije odmah smenjen, već tek par meseci kasnije posle poraza od Austrije u Beču.

U domovini su za poraz okrivili strance koji nisu osećali Italiju kao svoju zemlju, imali su korene, ali recimo Điđa koji je isključen je već igrao za Urugvaj i osvojio titulu 1950., takođe oni jednostavno nisu bili pogodni za maglu, hladnoću i blato Belfasta, ni fizički, ni psihički.

To je bio ključ, da se branila kako ume, Italija je mogla sa 0:0 do šampionata sveta, ubeđeni su bili igrači te generacije.

Na kraju ostali su jedini, sraman primer, većina nikada više nije igrala za nacionalni tim.

Hoće li im se večeras pridružiti ova generacija?

Za Italiju, ali i za svet, to bi bila, ponoviću, katastrofa. I "švedski sindrom", da li je prvenstvo u Švedskoj, ili je dželat Švedska, za "Azure" bi večeras moglo da postane potpuno nevažno.