Zidan - Epitaf propuštenoj šansi

Zinedin Zidan je u fudbalskim krugovima poznat kao čovek sa dovoljno takta da, što reče Čerčil, nekoga pošalje u materinu na način da se dotični raduje tom putu. Prosto, pokazao je u sličnim situacijama da poseduje sposobnost preživljavanja bez buke. Ali, granice njegovog dara postoje, omeđene su Perezovom odlukom da otvori Pandorinu kutiju koja u Realu skuplja prašinu sve dok tim pobeđuje.

Jer, uz onu kmezavu i razmaženu publiku, što je navikla da zlatnom kašikom gađa poslugu dole na terenu, na tom dvoru ne odseku tintaru budali sa zvončićima, nego onom prvom do kralja.

Danas je Zidanov posao u opasnosti kako bi svi drugi sačuvali glavu, izgnanstvo velikana je tako čest motiv u španskoj istoriji, pobogu, pa i Fransisko Goja je morao da beži uz francuske skute kako ne bi visio zbog veleizdaje.

Daleko od toga da Zidan nije kriv, ali centurioni baš tako i stradaju, bolećivost prema sitim i smorenim trupama obično zapovednika učini lakim plenom u sledećoj borbi.

Tu je recimo Ser Aleks bio dostojan Vilijama Volasa (odnosno onoj lažnoj verziji Mela Gibsona), znao je kada da se odrekne svakoga ko pusti stomak samozadovoljstva u pobedi.

Drugačijih primera je mnogo više, Marćela Lipija su izdali senatori 2010. na Mundijalu, Inter je umesto da raspusti argentinsku huntu koju je Murinjo držao u rovovima, rešio da sa otromboljenim i nevoljnim vojnicima nastavi dalje, završilo je u suzama.

Da se vratimo Zidanu.

On danas nije ni bolji, ni gori trener, od onog odmerenog lika koji je očitao lekciju Simeoneu, a onda i Alegriju kada je bilo zaista važno. Svi znate moj stav da će prosečna budala posao proglasiti za sreću, ali i da srećna budala posle uspeha ostaje prosečna. Drugim rečima, Zidan je možda nekome delovao kao neko ko handira na tuđe karte (obožavam ovaj čačanski izraz) posle prve sezone, druga je već pečat klase.

I tu priča prerasta u patologiju, pomenuo sam Goju, on je bio pripadnik afrancesadosa odnosno vernih francuskom kralju u ratu za Španiju. Zidan na neki način baš oživljava taj kult vere u izgubljenu stvar, bilo da je to Karim Benzema ili Garet Bejl.

Namerno neću pomenuti Ronalda, njegov problem je prerastanje u zlatno tele koje za razliku od onog biblijskog govori i traži da ga obožavaju. Kada svlačionica to ne čini, odnosno nanjuši njegovu slabost kombinovanu sa arogancijom nemoći, onda se dešavaju ovakve stvari.

Možda je danas Real trebalo da samelje one žute prodavce pomorandži sa Levanta, možda je ovaj tim umoran od pobeđivanja slabih i nedostojnih, ali samo to je ono što bi ovakve rogove u vreći moglo da održi na okupu. Zidan je to morao da zna, ali je izbegao da donese odluku, možeš da balansiraš jedino ako niko sa strane ne drma žicu nad provalijom. Španski klan je u ovom trenutku prejak za Ronalda i onih nekoliko paževa poput Marsela, Benzeme i Kazemira, to što optužuju Zidana za dvostruki standard i popustljivost prema onima koji više ne dobijaju bitke je ključ, tu će se umešati Perez.

Jer, sve što je činio ovaj političar, biznismen i čovek koji uvek ima informaciju da će se stvari desiti pre nego što budu stavljene na papir (bilo da se radi o podsticajima iz evropskih fondova za građevinarstvo, bilo da je u pitanju glad Nejmara seniora za novcem), bilo je upereno ka tome da donošenje odluka predstavi kao neminovnost.

Ima u diktaturama, dobro, hajde da budem blaži, u autoritatnim režimima taj trenutak kad se podanicima odluka predstavi kao njihova sopstvena, dobro za sve, tako se i čuva privid mase da se pita nešto.

Ne impliciram da će Zidan biti smenjen u narednim danima, na kraju krajeva, to bi bilo glupo jer to što je ovaj aristokratski tim ne ume da se ponaša u bistrou u predgrađu, ne znači da neće biti spreman da isturi bradu protiv Pari Sen Žermena, previše je velikih mečeva odigrao Real da biste poverovali da su već gotovi. Dok Ronalda gađaju razočaravajućim brojem minuta bez gola ili organizuju prevoz skupocenog Benzeminog Bugatija u London kod Vengera, dok Bejlove partije golfa već izgledaju kao oproštaj od španskog sunca, nisam baš siguran da je ovo poslednji čin. Ne ide tako drugari, kraljevi se ne ruše bez buke u pola partije.

Ali, ako se i probude i rasture onu katarsku bušotinu, sazdanu od zaobilaženja propisa i pokušaja da od bučnih skorojevića naprave tihi, idilični komšiluk, ovo je Zidanova propuštena šansa da postane veliki reformator, da sprovede fudbalsku transicion sličnu onoj posle kraja Kaudiljove dikature. Da napravi novi, španski Real, da ostavi spomenik poput Alhambre, ali pod upravom novog vladarskog reda.

Jer, sigurno je da Perez neće odoleti, znate i sami, madridske suze se uvek brzo osuše, neuspeh Real ne leči na jesen, već na leto, kupovinama i glamurom. Tu dolazimo do poente, ovom timu nisu potrebni Galaktikosi već ozbiljni ljudi. Ovako, bojim se da će navijači Reala u nekoj bizarnoj vremenskoj mašini biti već za nekoliko meseci vraćeni u leto 2003. kada su sa Šamartena ispratili Del Boskea, i u paketu sa Bekamovom zlatnom kočijom, doveli i njegovog nosača kofera Karlosa Keiroša.

Svi znamo šta se posle desilo...