Španija, morbo, 21 gram duše i privilegija debele zadnjice!

  • Autor: Boris Jovanović

  • 13. jun 2018.

  • 15:25

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

To što se danas desilo nekada bi bilo nezamislivo. A opet, pokazuje da kompromis u kome rasitniš dragocene grame sopstvene egzistencije nije obavezan, pogotovo jer Španija više nema strah da fudbal definiše život. I to je lagodna pozicija...

Španija, morbo, 21 gram duše i privilegija debele zadnjice!
Foto: EPA-EFE/Javier Etxezarreta
Kada kompromise posmatrate kao prodavanje duše i principa u malim količinama, tačnije racionalizujete postupke kroz sitne korake unazad, obično naplata podrazumeva velike brojeve ispred crte.

U svom ovom morbu između Reala i saveza, kompromis je nemoguć, upravo jer kada je što reče Kundera nešto stvar srca, a u španskom fudbalu to uvek jeste, nema srednjeg rešenja. Jednostavno, nije postojao način da savez proguta žabu u ime pretpostavljenog višeg cilja.

Znate li šta znači reč koju sam upotrebio "morbo"?

Na srpski je neprevodiva, u fudbalu se posmatra kao jedna vrsta perverzije, Fil Bol je napisao strašnu knjigu o tome.

Morbo nije rivalitet, već opsednutost razlikom, 1001 način da isprovociraš reakciju druge strane, deluje perverzno, kao stalna potreba za emocionalnim uzbuđenjem, pre i posle utakmice.

Spanija

Zbog toga ne postoji način da španski savez pristane da bude objekt u ovom morbo činu koji je izveo Real, vodeći se onim što bi neko nazvao uskim interesom. Samo, na Šamartenu i svim drugim Realovim habitatima uvek se vodilo kastiljanskim principom, "Što je dobro za krunu, dobro je za Španiju".

Zbog čega bi se Real razlikovao?

Reprezentacija je na tom poluostrvu uvek bila zbir očekivanja rogova u vreći koji na prvi potres imaju jedan cilj, da ubodu onoga do sebe.

Kao što to obično biva, ono što se u Srbiji gadno naziva sabornost, rodilo se kao posledica neočekivanog uspeha generacije koja je za razliku od prethodnih bila dostojna loženja.

spanija navijaci

Uspeh je lekovit u smislu želje svih da razgrabe zlatnu prašinu, to nalaženje zlatne žice je i u Klondajku među kopačima zlata rađao solidarnost i trpeljivost, prosto, tako je kada se čini da nečega ima za sve.

Sada se Španija vratila na fabrička podešavanja, ima strašan tim, ali i pocepane slike velikih ljubavi od 2008. do 2102. posle toga je rudnik presušio.

Lopetegi je Baskijac, to znači biti negde na pola prašnjavog puta između urlanja na Madrid i zavisti prema katalonskoj privilegiji, Prosto, morao bih da napišem esej da vam objasnim taj regionalni morbo, nisu svi nacionalizmi isti, mada je negativna emocija prema Madridu zajednički imenitelj.

Lopetegi

Verovatno bi neki psiholog objasnio njegovu odluku kao priliku da ščepaš ono što ti je izmicalo čitavu karijeru, glavnu ulogu.

Lopetegija su kao čoveka možda definisali ljudi poput Zubizarete, Paka Buja, Vitora Baije, veliki golmani njegovog vremena.

Jer, to nije mogućnost da u 70 utakmica u sezoni, braniš makar deset u nebitnom meču Lige šampiona ili gostovanju u pustinji La Manče u kupu. Ne, tada rotacija nije postojala, uloge, odnosno krupna slova na plakatu su uvek bila ista, zacementirana. Večiti broj 2 u Barsi i Realu, je u manjim klubovima poput Logronjesa i Raja bio neupitan izbor, ali hajde da budemo realni, u Valjekasu ste fudbalski bliži prosjaku nego kraljeviću, i to ne u smislu u kome je to shvatao Mark Tven. Neko će možda u tome naći romantiku, samo Lopetegi je jednostavno morao da uskoči u voz za Madrid.

Sve što se desilo u poslednjih 48 sati je tektonski rascep, nešto što bi se na Netflixu zvalo "Svi Florentinovi ljudi".

Serhio Ramos

Ramos je znao i podelio tajnu sa onima sa kojima provodi većinu godine, na kraju krajeva, nemojte biti naivni, on je jedini fudbaler koji poput Grime Crvjezika ima moć da predsedniku došapne savet. Upravo je bela strana španske svlačionice kroz omertu pokazala razvalinu koja zjapi među tim zidovima.

Igrači su pokušali da spasu Lopetegija, njihov interes je jasan, rezultat, kompromis kao deljenje zajedničkog cilja, velikog rezultata je u redu, samo, u Španiji morbo stavlja tačku, čini takav ishod nemogućim.

Španski kompromis o tome da se ne kopaju rane građanskog rata, nije podrazumevao morbo, jer tu niko perverzno ne uživa, svako je gubio najdragocenije, ljude, sopstvenu krv.

Ovo je drugačija Španija, oslobođena stega kolektivnog pamćenja loših vremena, ima tu, što kaže Almodovar, privilegiju da je debljina dupeta vuče natrag na zemlju i omogućava joj šansu novog dana.

Spanija


To je olakšalo odluku saveza da ne poljubi kopačku Reala, makar to značilo i krah na prvenstvu, fudbal je morbo, ali više nije moranje, supstitut za loš život, niti prodavanje onih 21 gram duše, nema potrebe. Postoji strast, postoji emocija, ali glava ostaje na ramenima. Pomaže i to što je Španija naučila da pobedi, bila je već tamo, nema više ni te istorijske razočaranosti u predstavu o sebi kao čuvaru lepote same igre.

A, kada je tako, odluka nije istorijska, ni svaka utakmica nije ona koju krstimo utakmicom veka.

To se prijatelji zove mogućnost izbora bez straha od posledice, nešto što mi gotovo nikada nemamo, u fudbalu ili životu, svejedno.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari