Šiveno po meri Italije - Rasizam i licemerje stoje kao saliveni

Jednom sam pročitao definiciju licemerja kao priznanja koje društvo odaje nedostižnoj vrlini. Nešto kao kad primate neku bugarsku nagradu za izuzetnost i morate da se osvrćete iz dva razloga, jedan je nož u rukama bratka voditelja , a drugi što će vam neko ukrasti jaknu dok vam odaje priznanje.

Desilo se, Krasimiru Balakovu, najvećem romskom igraču na Balkanu, kad se opraštao, neko je njegov kožni mantil odneo kao trofej.

Vidite, već sam rasista, a tekst nije ni počeo da liči na jedno od smatranja što nerviraju površne. Samo, hteo sam da vam pokažem da hipokrizija i rasizam, kada ih država usvoji i provuče kroz institucije postaju nokat i meso.

Italiji se to upravo dogodilo, i ne znam da li ste čitali onu moju priču o Ani Frank i propasti fudbala koji smo voleli, tek nastaviću je tamo gde sam stao, na ušću onog sricanja dnevnika Ane Frank na početku mečeva Serije A.

Sećate se, predložio sam im da umesto potresnog dnevnika straha jevrejske devojčice, čitaju svoje jade, Malapartea, na primer, o propadanju ljudske duše kao ceni slobode. Da sve bude zgodnije, čoveko koji je video kako srpske oči plivaju u Pavelićevoj korpi, je pisao baš o Napulju, prestonici kuge koji prodaje vrlinu da bi preživeo slobodu.

Nije da će reči razoriti ksenofobnu tvrđavu kakva je Italija, njihov rasizam nije "privilegija" crnih ili žutih, kada takvih nije bilo, delili su se na geografskoj osnovi, susedni gradovi se izrugivali jedni drugima, nekada se to možda spusti na nivo da se ovi sa desne strane lifta češće kupaju od komšija sa sprata.

Zajebavam se naravno, ali u italijanskom fudbalu nije bilo rasista u današnjem smislu, jer nije bilo objekta na koji bi usmerili projektil. Nije to Čačak, da ona čuvena lokalna podružnica Kju-Kluks-Klana pali krstove i poručuje brojnoj zajednici od dva Nigerijca da nisu dobrodošli da operu ruke u Moravi.

Skretanjem tribina udesno došlo se na pozicije puzajućeg neofašizma, onog neodoljivog smrada gomile, činovnik iz Veneta je prezir prema težaku iz Katanije zamenio podsmevanjem Albancu. Posle je Albanac u polju sa visine gledao Srbina pobeglog od rata, pa bi ti skorojevići arijevci Vićence, Verone i čitave Padanije zajedno upirali prstom u predradnika iz Afrike.

Vidite kako se to širi u koncentričnim krugovima dok izvesni Pol Ins ne stigne u Inter, ili Mino Rajola napravi prvi menadžerski greh isporučivši Arona Vintera u Lacio. Tu se već stvari odmotavaju, od rasne netrpeljivosti u dolini reke Po, na stadionsku pastvu. Među stado se infiltrira virus, u početku to su samo glasne budale okupljene oko masnih, istorijskih laži za koje su Italijani veći majstori nego za picu. Taj pogrešno shvaćeni romantizam antičke imperije okuplja sve veći broj glupih, krivac je sve vidljiviji.

Danas ćete u Torinu videti čitave crne kvartove, ali i ignorisanje "obojenih" kao vid političke pristojnosti naroda koji je sve, samo ne politički korektan.

E, tu se javlja država koja je slomom starih, korumpiranih elita pala u ruke provincijskim fašistima u kombinaciji sa budalama koje je vlast zatekla. U nedostastku boljih Italijani su izabrali nesposobne luftike u koaliciji sa prevrtljivim vlažnim snom sitnog činovnika. Da su ovo dvadesete, već bismo videli imperatora-klovna i crne košulje, na sreću od takvog raspleta deli nas vek kakve-takve političke zrelosti.