Roberto Bađo - Kad anđeli pevaju

  • Autor: Boris Jovanović

  • 18. februar 2019.

  • 11:01

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Robi slavi 52. rođendan, potpis majstora niko neće izgrebati. Zbog čega je ovaj renesansni fudbaler bio žrtva vremena u kome je stvarao?

Roberto Bađo - Kad anđeli pevaju
Foto: EPA PHOTO ANSA/FALZONE/pal/gh
Kada je Aldo Agropi tvrdio da kada igra Roberto Bađo, "čuješ kako pevaju anđeli u njegovim nogama", Robi je već bio posvećeni budista.

Kada je neki od onih prašnjavih komentatora u Srbiji početkom devedesetih obznanio da ga zovu "Mali Buda" zbog frizure i ušao u enciklopediju gluposti, Italija je već bila zaljubljena u ovog fudbalskog propovednika.

Nevolja je bila što fudbal ne poznaje kategoriju plebiscita, treneri su redovno ignorisali nezvanična referendumska izjašnjavanja o klasi lika koji je shvatio da ne možeš da prorokuješ u svom sokaku, makar on bio calcio, najbolje fudbalsko zezanje, ikad izmišljeno.

Svet ga je upoznao kada je na Mondijalu 1990. promešao one pomešane Slovake i Čehe što su već planirali da se rastanu bez zle krvi i spaljenih kuća. Tako su i igrali, bez prevelikih očekivanja da će fudbal spasiti sklepanu državu, ali to ne umanjuje Bađovo majstorstvo.

Badjo

Istini za volju, to je bila repriza za one sa jeftinijim ulaznicama, isti takav gol dao je dok je bljuvao Vezuv u danu proslave Napolijeve titule. Nosio je "ljubičasto", nije pokvario proslavu, Maradona je ipak bio heroj tog popodneva, iako njegov tim nije pobedio.

Ali, sve posle toga je priča o onome što je moglo biti. Makar rušili najlepši grad renesanse kada je Fiorentina pucala sebi u nogu i prodala ga Juventusu, navijači nisu znali jedno, u italijanskom muzeju fudbala, turisti nikada neće pohrliti ka Robertu Bađu.

Jer, tu pesmu anđela zaglušila je estetika ružnog, italijanski pogled na svet, cinizam aktera, papir sa nacrtanim šemama, sve ono u čemu su Italijani zbilja najbolji na svetu.

Badjo

U Juventusu mu nikada nisu oprostili neizvedeni penal u Firenci i onaj ljubičasti šal koji je baš bio modni prestup u crno-beloj kombinaciji. Taj njegov povratak u Firencu u grad iz koga nije ni želeo da ode Juventini vide kao iskonski greh.

Čovek je inače u karijeri izveo 84% preciznih penala, a pamtiće ga po onome koji je promašio u Pasadeni u finalu protiv Brazila. Istorija ume da sakrije utiske, brutalna je sa brojevima, danas se retko ko seća da je Bađo bukvalno sa jednom nogom doveo Sakijevu dosadnu Italiju do finala.

Sve posle tog penala, Bađu nikad nije oprošteno, valjda je tada svaki italijanski trener shvatio da lepota neće spasiti svet.

Milan, Inter, sve te velike pozornice bile su sporedne uloge za Bađa, nije slučajno što se najbolje osećao u provinciji. Jer, Bolonja i Breša su bile baš nezavisne produkcije za tako velikog glumca, nešto gde će njegov talenat kao senka natkriliti sve ostalo, i želju da se primi gol manje, da taj lisičiji mentalitet koji im usade u trenerskoj školi u Vijaređu dobije potvrdu.

Bađov usud je bio Marćelo Lipi. U Robijevom svetu ni sati meditacije nisu dovoljni da sa filozofskim mirom prihvati ono što mu je Lipi napravio od karijere, bilo da je u pitanju Juventus, bilo u Interu tamo negde krajem veka.

Badjo

"Ne mogu da mrzim, ali da nemam mrvu poštovanja, to mogu, i znam da je sa druge strane isto"
, rekao je Roberto Bađo jednom o svom arhi-neprijatelju.

Pričalo se da će neke navode iz autobiografije morati da objasni na sudu, ali Lipi je na kraju shvatio da je ta presuda donesena, u srcima Italijana i da je on taj koji bi morao da ulaže žalbu.

Kada je u onom rimejku sa reprezentacijom koji se pretvorio u horor, Lipi zabrljao u Južnoj Africi, u libaru njegovih grehova posebno bio podvučen Roberto Bađo.

Nacija je odmah izvukla taj dokaz sa dna fioke, 2006. bio je genije, četiri godine kasnije senilni vojskovođa okružen istrošenim legionarima.

Ali, dosta o Lipiju, ovo je priča o majstoru. Ne predatoru, ne dželatu, skoro svaki njegov gol ima potpis. Gotovo nikad ih nije davao iz peterca, niti se šunjao kaznenim prostorom sa korpom za otpatke, ne, ovo je zaista unikatna kolekcija, ne postoji dovoljno vešt falsifikator u italijanskom fudbalu.

Badjo

Neshvaćen?

Nije najbolja reč, suviše prosečnih sebi lako pripisuje taj epitet, dok vrište, "Pogledajte me, tako sam genijalan, a vi ne primećujete".

Ne, Bađo je Leonard Koen u doba u kome su di-džejeve počeli da zovu muzičarima, neko koga je vreme smestilo u pogrešnu epohu. Neću reći u pogrešnu zemlju, jer u Italiji klasa uvek nađe način da se probije kroz zapenušanu gomilu.

Uspeo je i on, da im pocepa šeme, izbriše grafikone, nagrize sujetu, pokoleba veru.

Ali, nikad do kraja, fudbalski budizam je nekako bio suviše tih i nenametljiv za bučne, stroge lutkare na klupama velikih klubova.

Publika je nešto drugo, ali i ona naposletku, pamti glasnog pobednika i fanfare.

Robi je uspeo da ostane izvan toga, i danas kada puni 52. godine, daleko je od krda i mirisa italijanskog fudbala, izabrao je da ne učestvuje.

Svejedno, majstorovu posvetu fudbalu niko neće izgrebati.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari