Pret a porter? Nikako, fudbal nije u modi
Autor: Boris Jovanović
sreda 07.03.2018.
15:42
Izvor: Sportske.net
Da li je PSŽ spreman da napravi nešto? Ne, nije ni blizu, sedam godina kasnije, fudbal ne spada u parisku modu, niti je igra ikada procvetala na periferiji ozbiljnih stvari. Zbog čega je tako?
EPA-EFE/Christophe Petit Tesson
Povezane vesti
Kada god napišem da je ludost pokušavati u nefudbalskoj zemlji da napraviš zlatno tele koje će prevariti sumnjivce i izbirače, jave se neznalice u uverenju da Francuzi vole fudbal.
Ne vole ga, većina prezire sport kao laku zabavu bučne gomile, osim tog nacionalnog loženja koje traje koliko i svežina bageta, i to isključivo kada je u pitanju reprezentacija. Ne, naravno, iz fudbalskih, već socioloških razloga, tačke oko koje treba okupiti različite i nepoverljive.
Sedam godina posle i 1115 miliona posle, PSŽ nije otišao dalje od četvrtfinala Lige šampiona. Sad, neko će seiriti kako arapski novac uvek završava tako, što, takođe nije tačno.
Sticajem okolnosti bio sam jednom na tribini Juventusove tvrđave sa navijačima Mančester Sitija, kluba koji je lokalni kolorit, gradski šmek, egzotika koja izgleda kao da bi radije da gleda Barnli nego Barselonu.
Nisu probirljivi, ni babe ni dede, ni pijana hool ekipa, ni devojke koje ispaljuju psovke kao De Brujne asistencije, definitivno to je opsednutost igrom. I pre ili kasnije, uz sve manjkavosti u organizaciji, uz svu zbunjenost putovanja utorkom i sredom na mesta gde žive divovi, uz plaćenički mentalitet igrača, taj novac će dobiti neki smisao. Na kraju, osvojili su dve titule, sa dva trenera za koje legionari tvrde da nemaju baš mnogo veze sa uspehom. Naposletku dočekali su onog zbog koga je čitava priča pravljena godinama, Pepa Gvardiolu.
Nije do Arapa, Rusa ili bilo koga drugog, novac smrdi samo onima koji ga nemaju, priča je potpuno banalna. Onog trenutka kada je Leonardo otišao iz Pariza, postala je jasna jedna stvar, za razliku od Sitijevih, ova druga verzija naftnih gospodara bi, pošto je izgradila bolnicu, i da operiše.
Laik će videti da ovo nije Emerijev tim, nećemo valjda sada dovoditi u pitanje njegovu moć da izvuče iz dobrih igrača najviše, ekipa je žalosno sastavljena kao putujući bend podređen najvećem imenu na posteru, sad da li je to Ibrahimović ili Nejmar, svejedno. Nemojte me pogrešno shvatiti, Srbi u svojoj tradiciji lakih rešenja vide tim kao skup najboljih pojedinaca, odnosno automatski zbir klase proglašavaju za rezultat. Da je tako, možda bi nas nekada Hrvatska pobedila u košarci, možda bismo mi, umesto njih, bili treći na svetu u fudbalu, kao ono 1998.
Ne ide tako, mili moji, taj tragičan nesklad koji postoji u timovima pravljenim da zabave, promovišu, posluže kao sredstvo za prljave ciljeve uvek završi loše.
Čak i veliki klubovi poput Reala prođu te lude periode, ko će bolje objasniti od Florentina Pereza režisera one bljutave sci fi komedije nazvane "Galaktikosi".
Samo u Madridu to ponekad i pali, nekoga će zastrašiti poznato lice u belom dresu, drugi će se predati u tunelu, oni koji su igrali svedoče da te prolazi neka jeza kada izlaziš na "Bernabeu", a sa druge strane je Real.
Mogao bih da vam nabrojim makar deset razloga zbog kojih svi Nejmari ovog sveta ne mogu da pomognu, prvi je najvažniji, laka pobeđivanja te čine lošijim, ne boljim. Juventus (Bajern je sličan primer) to pokušava godinama, i biva našamaran u Evropi, sad da li u finalu ili pre toga, to su već detalji.
Danas je Gvardiola govorio o tome, verovatno misleći da novinaru koji ga je pitao da povuče paralelu između Sitija i Barselone treba profesionalna pomoć. Ma kako moćno delovao njegov tim, na kraju kada se bude suočio sa Špancima, Kataloncima ili čak ovakvim bangavim, nebaždarenim Junajtedom u dva meča, krenuće iz hnedikepa. To će biti utorak ili sreda, nekako mi se čini da bi Gvardiola mnogo više voleo da se te utakmice igraju vikendom.
Ergo, PSŽ bi prvo morao da osedla ambiciju što je nemoguće, već je slupano mnogo para. Drugo, morao bi da iskoristi kolonijalnu premoć, tačnije činjenicu da su nekadašnje francuske provincije talentovanije od teritorija koje su držali Englezi. Njihov put je uzgajanje, umesto odlaska na pijacu. Ovako, videli smo samo hibrid isluženih Nejmarovih drugara, lika koga je neko jednom pomešao sa Pirlom i potpuno odsustvo plana. Izgleda kao da se mnogo promenilo u nekoliko nedelja, iskreno Real je sinoć lakše dobio nego na tramvaj gostovanju u Leganjesu.
Zidanu sam se već izvinio, pre par godina što sam sumnjao u njegovu sposobnost da autoritet velikog igrača nametne bez kopački, pokazao je još jednom da su njegove odluke očišćene od sujete i ličnih interesa. Samo znate šta, Zidan sebi to može da dozvoli, nije kao da će loše spavati zbog mogućnosti da ga isprate iz Madrida. Emeri nije u toj poziciji, možda u tome leži deo razlike.
Biće i vremena i prilike da pišemo o Realu, dve stvari nisu slučajne, da su oni zapravo navučeni na velike nagrade i da sinoćnja lekcija pokazuje da tom klubu mnogo bolje ide kada Florentino Perez ne može da nametne autoritet novca, kakav recimo postoji kod Al-Kelaifija.
Što se Pari Sen Žermena tiče, naći će već način da ismeju UEFA i FFP, ali ne i formulu da pobeđuju velike. Jer, oni na ovaj način nikada neće odrasti.
Ne vole ga, većina prezire sport kao laku zabavu bučne gomile, osim tog nacionalnog loženja koje traje koliko i svežina bageta, i to isključivo kada je u pitanju reprezentacija. Ne, naravno, iz fudbalskih, već socioloških razloga, tačke oko koje treba okupiti različite i nepoverljive.
Sedam godina posle i 1115 miliona posle, PSŽ nije otišao dalje od četvrtfinala Lige šampiona. Sad, neko će seiriti kako arapski novac uvek završava tako, što, takođe nije tačno.
Sticajem okolnosti bio sam jednom na tribini Juventusove tvrđave sa navijačima Mančester Sitija, kluba koji je lokalni kolorit, gradski šmek, egzotika koja izgleda kao da bi radije da gleda Barnli nego Barselonu.
Nisu probirljivi, ni babe ni dede, ni pijana hool ekipa, ni devojke koje ispaljuju psovke kao De Brujne asistencije, definitivno to je opsednutost igrom. I pre ili kasnije, uz sve manjkavosti u organizaciji, uz svu zbunjenost putovanja utorkom i sredom na mesta gde žive divovi, uz plaćenički mentalitet igrača, taj novac će dobiti neki smisao. Na kraju, osvojili su dve titule, sa dva trenera za koje legionari tvrde da nemaju baš mnogo veze sa uspehom. Naposletku dočekali su onog zbog koga je čitava priča pravljena godinama, Pepa Gvardiolu.
Nije do Arapa, Rusa ili bilo koga drugog, novac smrdi samo onima koji ga nemaju, priča je potpuno banalna. Onog trenutka kada je Leonardo otišao iz Pariza, postala je jasna jedna stvar, za razliku od Sitijevih, ova druga verzija naftnih gospodara bi, pošto je izgradila bolnicu, i da operiše.
Laik će videti da ovo nije Emerijev tim, nećemo valjda sada dovoditi u pitanje njegovu moć da izvuče iz dobrih igrača najviše, ekipa je žalosno sastavljena kao putujući bend podređen najvećem imenu na posteru, sad da li je to Ibrahimović ili Nejmar, svejedno. Nemojte me pogrešno shvatiti, Srbi u svojoj tradiciji lakih rešenja vide tim kao skup najboljih pojedinaca, odnosno automatski zbir klase proglašavaju za rezultat. Da je tako, možda bi nas nekada Hrvatska pobedila u košarci, možda bismo mi, umesto njih, bili treći na svetu u fudbalu, kao ono 1998.
Ne ide tako, mili moji, taj tragičan nesklad koji postoji u timovima pravljenim da zabave, promovišu, posluže kao sredstvo za prljave ciljeve uvek završi loše.
Čak i veliki klubovi poput Reala prođu te lude periode, ko će bolje objasniti od Florentina Pereza režisera one bljutave sci fi komedije nazvane "Galaktikosi".
Samo u Madridu to ponekad i pali, nekoga će zastrašiti poznato lice u belom dresu, drugi će se predati u tunelu, oni koji su igrali svedoče da te prolazi neka jeza kada izlaziš na "Bernabeu", a sa druge strane je Real.
Mogao bih da vam nabrojim makar deset razloga zbog kojih svi Nejmari ovog sveta ne mogu da pomognu, prvi je najvažniji, laka pobeđivanja te čine lošijim, ne boljim. Juventus (Bajern je sličan primer) to pokušava godinama, i biva našamaran u Evropi, sad da li u finalu ili pre toga, to su već detalji.
Danas je Gvardiola govorio o tome, verovatno misleći da novinaru koji ga je pitao da povuče paralelu između Sitija i Barselone treba profesionalna pomoć. Ma kako moćno delovao njegov tim, na kraju kada se bude suočio sa Špancima, Kataloncima ili čak ovakvim bangavim, nebaždarenim Junajtedom u dva meča, krenuće iz hnedikepa. To će biti utorak ili sreda, nekako mi se čini da bi Gvardiola mnogo više voleo da se te utakmice igraju vikendom.
Ergo, PSŽ bi prvo morao da osedla ambiciju što je nemoguće, već je slupano mnogo para. Drugo, morao bi da iskoristi kolonijalnu premoć, tačnije činjenicu da su nekadašnje francuske provincije talentovanije od teritorija koje su držali Englezi. Njihov put je uzgajanje, umesto odlaska na pijacu. Ovako, videli smo samo hibrid isluženih Nejmarovih drugara, lika koga je neko jednom pomešao sa Pirlom i potpuno odsustvo plana. Izgleda kao da se mnogo promenilo u nekoliko nedelja, iskreno Real je sinoć lakše dobio nego na tramvaj gostovanju u Leganjesu.
Zidanu sam se već izvinio, pre par godina što sam sumnjao u njegovu sposobnost da autoritet velikog igrača nametne bez kopački, pokazao je još jednom da su njegove odluke očišćene od sujete i ličnih interesa. Samo znate šta, Zidan sebi to može da dozvoli, nije kao da će loše spavati zbog mogućnosti da ga isprate iz Madrida. Emeri nije u toj poziciji, možda u tome leži deo razlike.
Biće i vremena i prilike da pišemo o Realu, dve stvari nisu slučajne, da su oni zapravo navučeni na velike nagrade i da sinoćnja lekcija pokazuje da tom klubu mnogo bolje ide kada Florentino Perez ne može da nametne autoritet novca, kakav recimo postoji kod Al-Kelaifija.
Što se Pari Sen Žermena tiče, naći će već način da ismeju UEFA i FFP, ali ne i formulu da pobeđuju velike. Jer, oni na ovaj način nikada neće odrasti.