Pepovo novo odelo

  • Autor: Boris Jovanović

  • 28. april 2012.

  • 13:47

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Za Gvardiolu je Barsa bila sigurna kuća, a svaka sledeći posao podrazumevaće potpuno drugačiji modus operandi. Za četiri godine dogurao je do statusa "petog Bitlsa"...

Napisao sam sinoć da je Pep Gvardiola uvek bio ljubimac učiteljice.

Takvi nisu popularni ali redovno naprave nešto u životu, nekako su programirani za važne stvari. Kao i u svakoj priči o usponu, obožavanje okoline dođe naknadno, kao prva pratilja uspeha.

Gvardiola je promenio svetski fudbal, ne u smislu revolucije na terenu. Nemojte mu to gurati u ranac zasluga jer je njegov najveći trijumf sposobnost da pomeri dragocene stvari, a da ih ne ošteti i da se zarad evolucije odrekne sujete. Nisu to kozmetičke promene, ali fini radovi jesu. Pametni ljudi ne kreću tako što će porušiti most pa napraviti stariji i lepši, ne, ovde se radi o menjanju ograde na stabilnoj konstrukciji.

Pep je postao Pančo Vilja svetskog fudbala nenamerno i nerado, on je tihi čovek zagledan u suštinu. Buka ga samo ometa..

Pretvorio se u "petog Bitlsa", veliki klubovi, umesto da vrište kao bubuljičave devojčice, su fetišizirali kompletnu priču.

Postalo je normalno da momka koji je tek položio vozački gurnete u saobraćajnu gungulu metropole, potapšete po ramenu i umaknete iza ugla.

Umesto naboranih, strogih čikica koji za sobom vuku koferčine prepune iskustva i gase požare po fudbalskim klubovima, stasala je nova generacija. Te dečake nisu pitali za godinu rođenja. Baš svako je tražio Pepa u svojim redovima opsesivno verujući da nulta tačka uspeha leži baš u tom činu.

Neki su uspeli, drugi ne, ali novi trenerski talas računa vreme od Gvardiole.

Navijači su se zaljubili u eleganciju vođenja jedne uniformisane grupe ljudi. To je kao da u Srbiji imate direktora sa ljudskim likom, nekoga ko tiho priča i rešava probleme i ne pita "gde je moj deo". Takvi verovatno postoje ali reflektori sijaju u drugom pravcu.

Njemu je pošlo za rukom i da postane simpatični pobednik. Ta kategorija je tek ustanovljena, ljudi po inerciji sažaljenje povezuju sa pozitivnim emocijama. Ovo je potpuno drugačija situacija, ne govorim o navijačima Barse, neutralci lepe Gvardiolin poster na svoja srca.

Kakva je njegova budućnost?

Prvi odgovor koji mi pada na pamet je, veoma različita.

Ne postoji druga "Masija", to je osnovni problem, pa kada morate da modifikujete svoju filozofiju, za to je potrebno čekanje, strpljenje. Novi klub će to morati da unese u ugovor, umesto brojki jer Gvardiolu ne pokreće stomak, već glava.

Uz rizik da zvučim k'o srpska pevaljka, njegov naredni "projekat" neće imati nikakve veze sa Barselonom, niti će moći da se pozove na iskustvo četiri slavne godine. Ne znam za vas, ali ja ne mogu da zamislim trenutak u kome Gvardiola saopštava nekom tajkunu sa Istoka ili sitom, ali, svejedno, halapljivom gazdi kako će drvo uspeha roditi za četiri godine. Ili kako njegova avantura počinje jednog letnjeg dana kada osam članova Primavere dobija poziv da se u deset sati pojavi u svlačionici prvog tima.

Razlog?

Mi živimo u civilizaciji koja je promenila pojam vremena, ono što je nekad bilo pet godina, sada je jedna.

Mastodonti koji su preživeli poput Fergija su najbolji svedok. Da su Glejzeri bili vlasnici Junajteda pre četvrt veka, "Ser" Aleks bi bez viteške titule ratovao po škotskom blatu, ili bio selektor bez nade, u najboljem slučaju.

Dakle, umesto da ubereš iz bašte, moraćeš na pijacu, da se pogađaš sa seljacima. A to iscrpljuje i najveće umove, pa za razmišljanje o igri ostaje manje vremena.

Barsa je bila za Pepa Gvardiolu sigurna kuća, sada je sam u džungli, okružen jedinom stvari za koju ne mari, novcem.

Srećno mu bilo...

                                       https://twitter.com/#!/Boris_sportske                                                                                       

                                                                        
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari