Pad Italije - Car je go u zemlji najboljih krojača na svetu!

Kako je jednom napisao veliki Luiđi Pirandelo, italijanski kralj apsurda, život je otelotvorenje zelenaša, plaćaš mu veliku kamatu za malo uživanja.

I to je možda ključ italijanskog sloma, bitisanje na pozajmljenom vremenu, prolongirana propast, čekanje da ti uterivači dugova zakucaju na vrata. Ti batinaši umeju da budu tupi i surovi, poput Šveđana, netalentovanih gorštaka. Nema potrebe da se pravimo iznenađeni, obično se kao sudar sa stvanošću pojave neki takvi, retko kad umeju da izdeklamuju biblijskog Jezekilja kao Semjuel Džekson u "Petparačkim pričama".

Problem za Italiju je što je i sama ličila pre na ograničenog grubijana nego na žrtvu kojoj su prebili prste, meni je to dominantan utisak fudbalske bede koju gledamo u ovim baražima. Sem Hrvata, nema pobednika, svi ostali su za duple sličice u albumu, evropske verzije Paname i Saudi Arabije.

Pa, kako je Italija čiju sudbinu oplakuje svet dospela u taj tužni skup loših i manje loših, onih što će vam ždrati lepe junske dane propovedajući neznanje po ruskim zabitima?

Nije to trenutak, ni detalj, ni magarac koji predvodi lavove, tako izgleda kad kafanski sto, ali i površni kibiceri pokušavaju da lakim rešenjima objasne tektonske pojave.

Na kraju krajeva, nesrećni Đanpjero Ventura, fudbaler iz blata amaterskih liga je izabran kao Konteov mentor, nadmašeni učitelj čija opsesija bokom pretvara fudbal u efikasnu ludost, nešto u čemu Italijani nikada nisu bili dobri. Zbog toga je Ventura provincije poput Pize činio na trenutak prestonicama lepog fudbala. Svojim 4-2-4 sistemom nadahnuo je Kontea koji je ipak pametniji, na vreme je shvatio da klica propasti počiva na želji da se dopadneš masama.

Ne možete da poredite Italiju od pre dve godine sa ovom, i nije samo do Kontea, on je imao legionarske trupe, uhranjene i uigrane u Juventusu, sa takvim osnovama svaka Italija će sa nožem u zubima nadoknaditi odsustvo klase.

Te trupe su sada stare i ranjave, posvađane i nesigurne, namirisale su i slabost komandanta, u starom Rimu to se uvek završavalo zalutalim kopljem u leđa ili tihom likvidacijom isluženog vojnika.

"Azuri" su umrli 2006. godine, ona proslava u Koloseumu je bio simbolični kraj zlatnog doba. Na dva sledeća Mundijala vredelo je jedino čuti i videti kako Bufon peva himnu i ništa više. I da su se izvukli iz ove močvare od fudbala koju je demonstrirala Švedska, Rusija bi za njih bila kopija Staljingrada, ono kad su Nemci džabe trošili hranu na Musolinijeve preplašene zečeve od vojnika.

Šta se desilo za ovih 12 godina?

Italijani nisu više najbolji fudbaleri u Evropi i to je žalosna činjenica. Pogazili su svaki princip mitskog Koverćana, skupljaju po udaljenim provincijama nekadašnjeg carstva grčke golmane, rumunske štopere, albanske napadače. Jeste, PL ima više stranaca, ali njihovi fudbalski varvari su plaćeniji i bolji, Serija A je ostala razvojna liga, čistilište. Kolin Farel to u "Brižu" objašnjava kolegi plaćenom ubici, "To ti je nešto kako Totenhem, nije baš sranje, ali nije ni nešto ozbiljno".

To je pozicija lige u kojoj klince šalju u nepreglednu bedu Serije B, da igraju bez para i ambicije. Omladinski timovi puni su imigranata, i to onih u tranzitu, sve manje Italijana na severu igra fudbal, ne isplati se.

Brojke pokazuju da sve manje Latina zanima fudbal, kad kažem "zanima", to nije Srbija, u kojoj se deklarišeš kao navijač tako što pogledaš utakmicu i ostaviš uvredljiv komentar na portalu jer je besplatno. Ovo su druge relacije, fudbal je tamo ćakulanje u baru, rasprava upućenih oslobođena korektnosti, ali te neznanje isključuje iz društva za stolom.

Manje od 40% ljudi diše fudbal, to nikada nije bilo. Sad, napraviće od toga nekakav mudrac analizu, povezaće je sa životnim standardom, korupcijom, onim praistorijskim stadionima što se krune poput srpskog asfalta, pustite, to su prežvakane priče.

Neuređenim društvima, a italijansko jeste takvo, su potrebni heroji, mitovi, toga više nema. Poslednji je sinoć otišao u suzama, prinuđen da sa nedostojnima provede svoje poslednje minute na mestu na kome je stražario kao Sveti Petar, 20 godina.

Kada godinama proizvodite oluju u čaši vode, kada vam iz Serije B dolaze mafijaške kombinacije koristeći činjenicu da drugima nije stalo da se bore za promociju, kada se zna ko će biti prvak i ko ispasti, kada nema ni preludija koji će vas zaintrigirati, pa ni Pirandelova drama ne bi držala pažnju više od deset minuta, a kamoli napuljska predgrađa i kalabrijske vukojebine.

Tako je sa fudbalom, treneri se vrte u krug, žabokrečina u kojoj plivaju ih sprečava da gurnu mladog igrača, da mu veruju, jer jeftini Poljak je navodno veća garancija, pogotovo jer su neki soldi završili u nečijim džepovima.

Danas je Paolo Kanavaro upotrebio pravu reč, "mumija". Upravo tako, italijanski fudbal je, uz ogradu da veće zajebancije od nedelje u tri sata nikada nije ni bilo, niti će biti, u sarkofagu, sa svim dragocenostima koje su mogle da stanu.

I na kraju, ostaju bez Mundijala, nije kao da bi tamo nešto napravili, ali bez Italije (sad neki Nemac veselo tapše ručicama), Evropa ima tek tevtonsku volju ili špansko loženje kao predstavu za ljude, koji bi mnogo više voleli da mlate Finsku, Švedsku i Belorusiju u hokeju.

Srbija će biti tamo, to već obećava dosta nerealnih očekivanja od likova koji utakmicu gledaju jedino tada, sve verujući da je fudbal onaj iz reklame za pivo.

Možda je Italiji bilo potrebno ovo, valjda su poslednji na svetu shvatili da je car go, ali ne brinite, u toj zemlji je suviše dobrih krojača da bi dugo ostali ovako dronjavi.

Samo, moraće da nađu nove mere, šiju umesto da prepravljaju, proizvode materijal umesto da uvoze bofl.

Od nečega mora da se počne...