"Oh mia bela Madunina"

  • Autor: Boris Jovanović

  • 15. april 2017.

  • 11:05

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Život teče brzo pod nogama Madonine, ali neke stvari su okamenjene, traju. Ljudi su isti, fudbal ipak tako različit u gradu Milanu. Šta je priča ovog derbija?

Foto: EPA/GERNOT HENSEL
Kada se govori o milanskom rivalstvu, ono je poput stadiona na kome se sudaraju dve gradske boje, stoji kao San Siro, dograđuje se poput ovog mesta, ponekad ulepšava bez razloga, ali ga sa druge strane ništa ne može zameniti.

"Derbi dela Madonina" je stariji od tog fudbalskog spomenika koji je rođen u mašti Pjera Pirelija, vlasnika Milana. Sagrađen je 1926. komuna, odnosno grad da ga je otkupila pred rat. Gradnjom ovakvog hrama, fudbal se oslobodio lanaca atletike, ovo je prvi stadion koji je proterao stazu i trkače.

Kako rekoh šminkan je dodavanjem uglova čime je grad povećao kapacitet, nadograđivan je nekoliko puta, poput silikonske lepotice, nije da nema šarma, navodi na pomisao da je prošlost bila sjajna.

Decenije su krunile oštre socijalne podele, casciavid, odnosno "plave kragne" na lombardijskom dijalektu iz kojih se regrutuju navijači Milana, više nisu tako siromašni kao nekada. Nisu više ni "bene" ili "bauscia", odnosno dobrostojeća gospoda dominantna među navijačima Intera.

Prosto, kapitalizam u svojoj nestalnosti, odnosno dinamičnosti daje mogućnost preskakanja klasa, kao i opasnost pada, finansijske prilike se menjaju, klub ostaje za ceo život.

Obično svaki gradski derbi baštini nešto što mu je dovoljno da sebe proglasi najvećim na kontinentu. Seltik i Rendžers uključuju i versku komponentu, rimski je večan kao i sam grad, atinski je igranje glavom bez mnogo dodirnih veza sa sportom, beogradski okuplja najviše neistomišljenika u dualizmu.

Milanski? Nigde u istom gradu životni prostor ne dele dva tako velika kluba. Nigde toliko klempavih pehara ne stanuje na istom mestu u različitim vitrinama.

To opet nema veze sa mržnjom, ma šta mislili, jer ma kakvu antipatiju prema crveno-crnoj boji osećali navijači Intera, intimno, najveći rival je u Pijemontu, Milan nema ništa sa tim.

A opet, nikada nije lako gledati komšiju koji u drugim bojama slavi ispod prozora, ima veze sa psihologijom.

Komšijama je dozvoljeno, za razliku od srednjevekovnih Gelfija i Gibelina da menjaju stranu, uostalo Pepin Meaca, po kome je "San Siro" preimenovan, najveći fudbaler u istoriji Intera, obukao je dres Milana pred veliki rat. Legenda kaže da je "Balila" kako su ga još zvali plakao u svlačionici posle remija sa Interom, u kome je postigao izjednačujući gol i spasao Milan poraza.

Plakao od tuge, da se se razumemo.

Milanski derbi poseduje dobar duh, u meri u kojoj to neće narušiti rivalstvo. Postojao je svojevrstan pakt nenapadanja, koji nije savezništvo već primirje. Za razliku od rimskog, derbija Lanterne, nasilje nije prvo što pomislite kad pogledate dve boje.

U duhu Madonine jeste da stvari sa terena i tribina ostanu tamo kad se svetlo ugasi, niko tu emociju neće poneti u ponedeljak ujutru na posao, iako će biti srećnih i razočaranih.

Prvi je odigran u "izbeglištvu", Tićinu, u Švajcarskoj, još jedna simbolika, pošto je "šizma" u fudbalskom Milanu nastala na neki način kao raskid sa Britancima koji su doneli fudbal u grad.

Uzore su prerasli, stvari među sobom bez obzira na raskid nisu rasčistili, promenilo se dosta toga, osim emocije.

Ovaj današnji je prvi na kineskom pismu, valjda se i zbog toga igra po njihovom vremenu...
                                                              
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari