O demonima i dugim noževima - Zbog čega svi volimo da mrzimo Barsu?

  • Autor: Boris Jovanović

  • 11. april 2018.

  • 12:32

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Ona lava koja je noćas palila loša sećanja na rimskim ulicama razlila se svetom, mešavina seirenja i imaginarne pravodljubivosti. Barselona je sudbinu pomešala sa karakterom koji nema. Zbog čega je u toj jednoj večeri, likovima iz prve klupe stigao račun za sve grehove?

O demonima i dugim noževima - Zbog čega svi volimo da mrzimo Barsu?
Foto: Beta/AP Photo/Gregorio Borgia
Kada sam u januaru pisao o Romi, pozvao sam se na genijalnu Amanitijevu knjigu "Neka zabava počne". Zbilja, Roma kroz istoriju izgleda kao preživeli zombi iz katakombi i ova čudesna pobeda neće promeniti ništa.

Lacijali će im poručiti da ne gledaju u nebo, jer ono je u njihovim bojama, ali sva ta lava radosti što se sinoć razlila rimskim ulicama i spalila loša sećanja ne može da vas ne natera da se ne prisetite, opet ću citirati Amanitija, da "čudovišta ne postoje, ljudi su onih od kojih se plašite".

Eto, možda bi pobeda Rome mogla da se opiše baš tako, osedlali su strah, već u onoj prvoj utakmici, kada su u nevoljnoj koaliciji sa neizbežnim sudijama, sami sebe pobedili. Poraz je itekako poslužio svrsi, shvatili su jedno, igraju protiv ljudi, makar "hajpovanih" do besvesti, ne iz neke blagonaklonosti, prosto Barselona je onaj Bane iz Balaševićeve pesme, lik iz prve klupe.

Rodrigo Valensija Barselona

Zbog čega većina mrzi Barsu?

"Oni izgledaju kao dobri ljudi, ali u dubini puni su sranja, nalaze put do ljudskih srca, pričaju o Bogu, vrlini, posebnosti, porodičnoj vrednosti"
, napisaće Amaniti o italijanskom establišmentu.

Upravo tako hejteri gledaju na Barselonu, pritvorna šarena kutija iz koje će izleteti pesnica i lupiti te po nosu, razdragani klovn koji maše balonima dok iza leđa krije nazubljeni nož (oprostite mi, klovnovi me plaše već decenijama).

Nije pobedila Roma, Barsa je izgubila, kao podvučena crta, nažvrljan račun svih greha sabranih u večeri u kojoj, kao u onoj mudroj konstataciji seoskog zajebanta, gaće same spadaju, kad sledi ono neizbežno.

Barselona

Mislim da se razumemo, u 99 od 100 slučajeva, Barselona bi prošla Romu u ovom revanšu, ali ima jedna nevolja sa sudbinom, često je zamene za karakter, suviše su slične.

Ova Barselona nema karakter, prelako pobeđuje u Španiji, ovaj tim za razliku od onog iz noći berlinske triplete nema Danija Alveša i Nejmara, ali je potrošio sav novac onih odžeparenih turista sa La Ramble da bi zamenio dvojicu Brazilaca. Potrošio ili bacio, upitaće neko...

Barsa je poput zmije promenila košuljicu jer je kupovala preusku odeću poput Dembelea i Kutinja koji nije od pomoći u evropskom proleću, sva ta panika, sva ta želja da se na Valverdeovu inače solidnu fasadu stave gipsani lavić i delfin, došla im je glave.

Dzeko

On je tražio ljude koji bi branili tvrđavu, oni su dovodili muzikante da sviraju marševe, on je želeo kopače rovova, novi set direktora je dovodio skulptore, sada na mestu rimske pogibije ili prevrata, mogu da izgrade spomenik sopstvenoj proceni.

Da, Barsa nema karakter, ne ispadaš slučajno dva puta sa po 3:0 u Italiji za dve godine, nema alibija ni za Valverdea, on je pokušao da se brani sa osam igrača. Doduše ne postoji čovek koji bi smeo da izvede beskorisnog Mesija ili njegovog nostroma Suareza i kada je bilo jasno da umesto osmatranja sa jarbola treba vaditi vodu iz potpalublja.

Dešavaju se takve večeri, ali nisu slučajne, to je poenta, treba ih zaslužiti, zadužiti tu sudbinu odsustvom želje da se boriš dok očekuješ da će ti neko prepisati svem jer si začešljan, umiven, mio, lepo čučiš u svakom izlogu.

Moguće je da je Barselona mala crna haljina svetskog fudbala, samo previše puta je skidaju poslednjih godina da se ne bi pohabala.

Roma

Roma je poslednja koja je razgolitila tu priču o posebnosti i stvarima koje su veće od kluba i od same igre.

Sa druge strane i sama je izgonila na neki način demone one majske večeri 1984. kada je zaustavljena na korak od sna, u svojoj dnevnoj sobi protiv Liverpula. Sada će možda ponovo imati šansu, Englezi su tu, prošlog puta su večni grad, tu raskrsnicu svih svetova, napustili sa peharom, i krvlju kojom su ih zalile rimske bande razočarane ishodom finala. Ta noć dugih noževa u Rimu je rana koja je zauvek pekla Romu, iako se prvi put desilo da engleski huligani budu na pogrešnoj strani sečiva.

Svejedno, način na koji je izgubljeno finale opsedao je kao u kakvoj kući strave  rimski plebs decenijama, ova noć katarze je valjda Romu oslobodila zauvek straha od čudovišta.

Jer, ponoviću, oni će i u polufinalu, ma koga izvukli, znati da igraju samo protiv ljudi...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari