Napoli - O kurvinom moralu, sto lira, fudbalskoj Gomori i gutanju krvi
Autor: Boris Jovanović
nedelja 22.04.2018.
12:04
Izvor: Sportske.net
"Puttana" nije profesionalka više Malaparteovo prodavanje vrline, odnosno tela u svrhu preživljavanja. Napolijev drugi i poslednji "Skudeto" ima nešto od te rustičnosti karakteristične za italijanski fudbal, ali i zakone juga. Oni će u nedelju živeti za t
Twitter
Povezane vesti
"Zakon u Italiji je poput časti kurve", napisaće jednom Kurcio Malaparte i usput konstatovati da Italijani više vole revolucije od revolucionara.
Ovo prvo bi moglo da bude epitaf za Anni Maradoniani, kako bi neko nazvao zlatne napolitanske godine, kada su mrtvi zavideli živima na titulama koje slave i kada je ceo jedan grad grešnika proglasio za božanstvo.
Ovde moram da se vratim Malaparteu još jednom, Napolitanci više vole naoružane zilote od zlatoustih svetaca. Uostalom zar Don Pjetro Savastano, šef Kamore nije prezreo demokratiju kao budalasti pokušaj da pustiš pse bez gazde da podele plen.
Ako ste čitali Gomoru, ili je gledali (gadnija je u slici od reči), setićete se da gladni psi bez kontrole nemaju osećaj za "Sistem", završe tako što izgrizu jedan drugog do smrti. I upravo te Maradonine godine pokazuju da samo jedan može da vodi, makar dole u Napulju koji je Malaparte opisao kao Pompeju koja je preživela vulkan, neshvaćeni Vavilon, ne grad, već predhrišćanski svet imun na stvari koje su ostali prihvatili.
Zbog čega sam vam ovo napisao?
Danas Napoli putuje gore na sever, tamo gde će ih dočekati podsmehom, porukom "Dobrodošli u Italiju", među ljude koji su im oduzeli plavu krv kraljevstva Dve Sicilije. Za njih je Pijemont, odnosno čitav sever Apenina, zavojevač, kradljivac snova, tiranin. Bio to Juventus, Inter ili Milan, svejedno, Napolitanac će vam reći da bi svi bili heroji u koži drugog, mašući teškim životom kao zastavom pravednosti.
Nije to samo fudbal, sve zastave i one pobedničke, pre ili kasnije, u Italiji završe u blatu međusobnog optuživanja i grabljenja za zaslugu.
Ali, nije li tako svuda?
Natrag na Maradonine godine.
Pade mi na pamet juče, nikada nisam pisao o drugom "Skudetu", prvi je bio zemljotres, pomeranje tektonskih ploča, nova podela karata za stolom mafijaškog "Sistema", novi vlasnik stolice u carstvu privilegovanih.
Ili su makar Napolitanci to mislili.
Ova druga titula je u osnovi početak Maradoninog pada, prolog sa početka, ono kad zakon poprimi moralni kod Malaparteove puttane (mada nisam siguran da u kurvinoj časti ima manje etike nego kod onih što je osuđuju).
Taj šampionat u legendi je nazvan "100 lira", upravo je ta kovanica odlučivala o milijardama. Desi se to ponekad, da zrno peska pokrene oluju koja zatrpa sve.
Bilo je to sasvim obično popodne u Bergamu, "Teroni" su vređani sa tribina, prizivan je Vezuv onom standardnom pesmom o tome kako bi trebalo okupati lavom napuljske četvrti, a onda je jedna kovanica pogodila glavu Nemca. Tačnije Brazilca zvanog "Nemac", Alemao se srušio na zemlju sa onim tipičnim južnoameričkim osećajem za glumu. U stvari, taj lik je pokupio ono najbolje, nemački smisao za račun i snalažljivost Argentinca. Završio je u bolnici u Bergamu, meč je prekinut, bilo je 0:0 u tom trenutku, izgledalo je kao da do ponedeljka uveče Napoli neće dati gol, umesto toga pripala im je pobeda van terena.
Sakijev Milan kojem je te godine titula bila važnija od Kupa Šampiona (uostalom tada je teže bilo osvojiti Skudeto koji je, držao Trapatonijev Inter) je podigao sve Berluskonijeve medije u odbranu čuvenog pravila da gubitnik ima pravo da preispituje nameru i motiv pobednika.
Korado Ferlaino predsednik Napolija je tvrdio da se Alemao u bolnici u kišnom Bergamu nije sećao ničega, medicinsko osoblje se smejalo uz reči da je urlao od sreće kada je shvatio da je njegov plan uspeo i da je sudija Anjolin svirao kraj i odveo meč pred disciplinsku komisiju.
"Jesam glumio, 100 lira nije kamen", priznao je dve godine kasnije kada se iz Napolija teran vetrovima bankrota preselio baš u Bergamo.
Ali, greh je kao sneg, okopni iz sećanja, ostale su poruke Berluskoniju da bogati plaču, ostala je žurka, praktično Titanik pred isplovljavanje na kome su Napolitanci slavili drugu titulu. Priča se da bi orgijama koje je za Maradonu i nosače pehara organizovao zloglasni klan iz Forcele pozavideo i sam Kaligula.
To popodne u Bergamu nije bio kraj, ostalo je još da Milan ne pobedi u Bolonji, gde je istini za volju zaslužio da izgubi. Jer isto onako kako na "Marakani" hipnotisani časnom reči Maze Vasilijevića nisu videli loptu u Zvezdinom golu, Franko Barezi se kleo sudiji Lanezeu da Maronaro nije dao gol, iako je lopta prešla gol liniju.
"Bod su nam dali, bod su im dali", lakonski su konstatovali u Napulju, sačekali da u sledećem kolu Milan izgubi u Veroni, gde su isključena četiri igrača Rosonera i sam Arigo Saki.
Ostao je šampionski dan, Lacio se predao posle sedam minuta, Baroni je dao gol za taj famozni "skudeto" gde su sto lira odlučivali o milijardama.
Maradonina mama bila je na tribinama, silno se trudio da postigne gol, nije ga dao, ali je titulu posvetio tati. I to je bila njegova poslednja kancona u Napulju, sve ostalo, pošto je eliminisao Italiju na leto na Mundijalu, pošto su "kurvini sinovi" zviždali njegovoj himni u finalu bilo je baš poput Savijanovih priča, od lošeg ka gorem.
Ili kako reče jedan od pripadnika "Kamore", sve te romansirane priče, svi veliki biznisi imaju mutne početke, grandiozne trenutke i krvave krajeve.
Zakon kapitalizma, ili zakon fudbala, svejedno.
Napolijev drugi skudeto je baš to, početak propasti duge gotovo tri decenije.
Hoće li ova priča imati drugačiji kraj?
Ako u nedelju u Torinu budu poslušali Don Savastana, da se krv ne pljuje, već guta (drugačije pokazuješ slabost neprijatelju) ko zna, možda vidimo novu revoluciju u italijanskom fudbalu.
A to što će ona pojesti svoju decu kao Maradonu i njegove pretorijance 1990?
Koga briga, dole na jugu, živi se za trenutak...
Ovo prvo bi moglo da bude epitaf za Anni Maradoniani, kako bi neko nazvao zlatne napolitanske godine, kada su mrtvi zavideli živima na titulama koje slave i kada je ceo jedan grad grešnika proglasio za božanstvo.
Ovde moram da se vratim Malaparteu još jednom, Napolitanci više vole naoružane zilote od zlatoustih svetaca. Uostalom zar Don Pjetro Savastano, šef Kamore nije prezreo demokratiju kao budalasti pokušaj da pustiš pse bez gazde da podele plen.
Ako ste čitali Gomoru, ili je gledali (gadnija je u slici od reči), setićete se da gladni psi bez kontrole nemaju osećaj za "Sistem", završe tako što izgrizu jedan drugog do smrti. I upravo te Maradonine godine pokazuju da samo jedan može da vodi, makar dole u Napulju koji je Malaparte opisao kao Pompeju koja je preživela vulkan, neshvaćeni Vavilon, ne grad, već predhrišćanski svet imun na stvari koje su ostali prihvatili.
Zbog čega sam vam ovo napisao?
Danas Napoli putuje gore na sever, tamo gde će ih dočekati podsmehom, porukom "Dobrodošli u Italiju", među ljude koji su im oduzeli plavu krv kraljevstva Dve Sicilije. Za njih je Pijemont, odnosno čitav sever Apenina, zavojevač, kradljivac snova, tiranin. Bio to Juventus, Inter ili Milan, svejedno, Napolitanac će vam reći da bi svi bili heroji u koži drugog, mašući teškim životom kao zastavom pravednosti.
Nije to samo fudbal, sve zastave i one pobedničke, pre ili kasnije, u Italiji završe u blatu međusobnog optuživanja i grabljenja za zaslugu.
Ali, nije li tako svuda?
Natrag na Maradonine godine.
Pade mi na pamet juče, nikada nisam pisao o drugom "Skudetu", prvi je bio zemljotres, pomeranje tektonskih ploča, nova podela karata za stolom mafijaškog "Sistema", novi vlasnik stolice u carstvu privilegovanih.
Ili su makar Napolitanci to mislili.
Ova druga titula je u osnovi početak Maradoninog pada, prolog sa početka, ono kad zakon poprimi moralni kod Malaparteove puttane (mada nisam siguran da u kurvinoj časti ima manje etike nego kod onih što je osuđuju).
Taj šampionat u legendi je nazvan "100 lira", upravo je ta kovanica odlučivala o milijardama. Desi se to ponekad, da zrno peska pokrene oluju koja zatrpa sve.
Bilo je to sasvim obično popodne u Bergamu, "Teroni" su vređani sa tribina, prizivan je Vezuv onom standardnom pesmom o tome kako bi trebalo okupati lavom napuljske četvrti, a onda je jedna kovanica pogodila glavu Nemca. Tačnije Brazilca zvanog "Nemac", Alemao se srušio na zemlju sa onim tipičnim južnoameričkim osećajem za glumu. U stvari, taj lik je pokupio ono najbolje, nemački smisao za račun i snalažljivost Argentinca. Završio je u bolnici u Bergamu, meč je prekinut, bilo je 0:0 u tom trenutku, izgledalo je kao da do ponedeljka uveče Napoli neće dati gol, umesto toga pripala im je pobeda van terena.
Sakijev Milan kojem je te godine titula bila važnija od Kupa Šampiona (uostalom tada je teže bilo osvojiti Skudeto koji je, držao Trapatonijev Inter) je podigao sve Berluskonijeve medije u odbranu čuvenog pravila da gubitnik ima pravo da preispituje nameru i motiv pobednika.
Korado Ferlaino predsednik Napolija je tvrdio da se Alemao u bolnici u kišnom Bergamu nije sećao ničega, medicinsko osoblje se smejalo uz reči da je urlao od sreće kada je shvatio da je njegov plan uspeo i da je sudija Anjolin svirao kraj i odveo meč pred disciplinsku komisiju.
"Jesam glumio, 100 lira nije kamen", priznao je dve godine kasnije kada se iz Napolija teran vetrovima bankrota preselio baš u Bergamo.
Ali, greh je kao sneg, okopni iz sećanja, ostale su poruke Berluskoniju da bogati plaču, ostala je žurka, praktično Titanik pred isplovljavanje na kome su Napolitanci slavili drugu titulu. Priča se da bi orgijama koje je za Maradonu i nosače pehara organizovao zloglasni klan iz Forcele pozavideo i sam Kaligula.
To popodne u Bergamu nije bio kraj, ostalo je još da Milan ne pobedi u Bolonji, gde je istini za volju zaslužio da izgubi. Jer isto onako kako na "Marakani" hipnotisani časnom reči Maze Vasilijevića nisu videli loptu u Zvezdinom golu, Franko Barezi se kleo sudiji Lanezeu da Maronaro nije dao gol, iako je lopta prešla gol liniju.
"Bod su nam dali, bod su im dali", lakonski su konstatovali u Napulju, sačekali da u sledećem kolu Milan izgubi u Veroni, gde su isključena četiri igrača Rosonera i sam Arigo Saki.
Ostao je šampionski dan, Lacio se predao posle sedam minuta, Baroni je dao gol za taj famozni "skudeto" gde su sto lira odlučivali o milijardama.
Maradonina mama bila je na tribinama, silno se trudio da postigne gol, nije ga dao, ali je titulu posvetio tati. I to je bila njegova poslednja kancona u Napulju, sve ostalo, pošto je eliminisao Italiju na leto na Mundijalu, pošto su "kurvini sinovi" zviždali njegovoj himni u finalu bilo je baš poput Savijanovih priča, od lošeg ka gorem.
Ili kako reče jedan od pripadnika "Kamore", sve te romansirane priče, svi veliki biznisi imaju mutne početke, grandiozne trenutke i krvave krajeve.
Zakon kapitalizma, ili zakon fudbala, svejedno.
Napolijev drugi skudeto je baš to, početak propasti duge gotovo tri decenije.
Hoće li ova priča imati drugačiji kraj?
Ako u nedelju u Torinu budu poslušali Don Savastana, da se krv ne pljuje, već guta (drugačije pokazuješ slabost neprijatelju) ko zna, možda vidimo novu revoluciju u italijanskom fudbalu.
A to što će ona pojesti svoju decu kao Maradonu i njegove pretorijance 1990?
Koga briga, dole na jugu, živi se za trenutak...