Milanova patnja na rate - O Konfučiju, Mister Nou i izgubljenom vremenu

Da je Konfučije, nekim čudom, kupio Milan umesto ovih sumnjivih biznismena čije su kancelarije prazne, dosijei puni, a fantomski rudnici fosfata su verodostojni koliko i Del Bojeva "pekamska voda", morao bi da krene od svoje mantre i nazove stvari pravim imenom.

"Bofl" je prvo što mi pada na pamet, ali to bi nas vratilo na rasističku predrasudu od "hiljadu dinala", Kinezi su toliko ovladali tehnologijom da me čudi da ne naprave kopiju Serije A koja će izgledati bolje od originala i u kojoj će Milan biti šampion.

Zezam se, tek par sati pošto je "Aeroplanino" prizemljen dok je uveravao putnike svog naherenog aviona da je sve u redu i da će turbulencije proći, jasno je da osim isprepadanih navijača koji iskaču kroz prozore ne postoji plan spasavanja.

Da je čitava ova nesretna ekipa kojoj je majstor opsene Berluskoni uvalio pokvarenu igračku pošla od toga da je predstraža svakog znanja poznavanje tuđih slabosti, shvatila bi jedno, Milan će biti šesti, sedmi ili osmi, svejedno, uložio 230 miliona ili zaturio kasicu-prasicu.

Tačno je da su ovom timu potrebne promene, ali ne i revolucija, jer nju je nemoguće izvesti u situaciji kada četiri ili pet timova čekaju naplatu onoga što su radili godinama. Njihovi plodovi su sazreli, pa bio to "Sarizam", Interov stoicizam, rimski moto da ni večni grad nije izgrađen za jedan dan, ili ova labudova pesma velike generacije Juventusa, sve to Milan je prespavao, pokušavajući da izmašta paralelnu stvarnost.

Da se vratim još jednom Konfučiju koji je budalaštinu okarakterisao kao čin bez znanja, neku vrstu slepog delanja, Milan bi mogao da završi kao ilustracija njegovih reči.

Vidite, tu Amerikanci vide razliku između procesa i šanse koju treba zgrabiti, to se zove pragmatizam koji južni narodi skloni avanturizmu nikada neće razumeti.

Fasone i Mirabeli, uz dimne zavese koje im je bacao sin Marćela Lipija koji je na neki način duhovni proizvod Lučana Mođija, nisu razumeli proces. Milan je dovodio igrače koji bi da pobeđuju sada, poput Bonućija i Lukasa Bilje, zajedno imaju više od 60 godina i možda još par preostalih i to u dobrom timu, što Milan nije. Dakle, ulaganje u prošlost je uvek loša ideja, ne samo u fudbalu, naša civilizacija se suviše brzo menja da bi zaključci potrajali.

I tu dolazimo do Montele.

On je od početka bio kompromis u koji niko ne veruje. Počev od bivšeg gazde koji je želeo da Broki nastavi posao, do Kineza koji su ga nasledili sa ostalim drangulijama i ostavili tu gde jeste jer nisu imali rešenje.

Jasno je da je sezona izgubljena krajem novembra presuda svakom treneru, fudbal funkcioniše po principu individualizacije krivice, zbog toga je Montela smenjen. I nije da će neko plakati zbog toga.

Ali, za Milan ima gora stvar, osim što je potrošen uludo entuzijazam sa početka sezone, i spucane pare za koje niko živi ne zna čije su, osim da su dobijene pod zelenaškom kamatom, ovaj tim neće postati bolji.

Dakle, izgubljeno je vreme, a klub postaje talac promašaja. Kako sada eliminisati Kalinića i gurati Kutronea po svaku cenu, kako pomeriti Bonućija i formirati štoperski tandem Romanjoli - Musaćo, šta raditi sa Rodrigezom koji deluje kao zli brat blizanac onog iz Švajcarske, šta izmisliti za Čalhanoglua, kada ovakav tim sebi može da dozvoli jedino luksuz da Suso bude najkreativniji igrač tima...

To su samo neka od pitanja i svakako da Gatuzo sa svojim "ura" ili partizanskim pristupom i idejom da jedno dobro uklizavanje predstavlja lek za svaku fudbalsku bolesti to neće uspeti da reši.

"Lavež" kako ga zovu neće uspeti da probudi ekipu, pošto ona ne spava, već hibernira između nerealnih očekivanja i saznanja da im vreme ističe.

Vratiću se ponovo na 2012. Berluskoni i Galijani su prepisali od srpskih klubova čuvenu filozofiju praznih džepova, "Oslanjamo se na mlađe igrače", pošto su deca rešila da vežu ruke bolećivom ocu u njegovoj želji da rasprodaje porodičnu srebrninu zarad bunga-bunge i statusnog simbola oličenog u fudbalskom timu.

Od tog tima De Šiljo sinoć nije znao kako da se raduje pošto je postigao prvi gol u karijeri, ali ne u Milanu, već u crno-belom. Pato je, osim kraja romanse sa lepom Barbarom nestao u povredama i nomadskom seljakanju iz kluba u klub, "Faraon" El Šaravi je u Romi, Didak Vila u Španiji, Baloteli gleda u more svakog jutra kad otvori prozor, Robinjo razmišlja o kvadraturi zatvorske ćelije, Bojan Krkić je potrajao koliko i milanska nedelja mode. Nijang je kod Mihe, ovo ostalo je dovedeno na diskontu, bilo kao slobodni igrači, bilo kao restlovi iz ostalih timova.

Od proglasa, velikih reči, ostao je nered koji su Kinezi gurnuli pod tepih, samo suviše ga je bilo, dodali su i svoj "bofl", pa je sada pehar sa pelinom baš prepunjen.

A, najgore od svega je što dugovi stižu na naplatu i što će izvršitelji odneti sve što vredi.

Milan čeka najgore, patnja na rate, to najviše boli i najduže traje...

Montelin "Pajper" će negde već leteti, i Mister No se uvek oporavljao kad dobije po nosu, ali ovim putnicima više neće padati na pamet da sednu u avion...