Madonine suze
Autor: Boris Jovanović
ponedeljak 20.04.2015.
11:15
Izvor: Sportske.net
Ništa se neočekivano nije desilo, tačnije nije se desilo ništa. Grad može bez fudbala, Italija nikako. Zbog čega su Milan i Inter, Srbi i Hrvati, Partizan i Zvezda isti?
Beta/AP Photo/Antonio Calanni
Povezane vesti
Ne znam koliko godina je prošlo od kada sam propustio "Maduninu", verovatno 20 ili tako nešto. Nisam mogao sam da se bičujem po leđima, Inter i Milan bole više od samokažnjavanja, oni su fudbalski Opus Dei.
Ne krijem, volim kad su drugi ili treći, nisam baš ni empatičan kada im je teško, ali nad ovim likuju jedino budale.
Hajlajtsi su bili poput izveštaja sa ovih naših livada, kradeš sekunde emitujući sve osim onog "ničega" što se dešavalo na terenu.
"Nema ništa da se kaže, ovo je za plakanje", rekao je ključar Milanovih dobrih sećanja Adrijano Galijani nakon sinoćnje utakmice.
On je saučesnik, makar u smislu kupovine trećeklasnih jaja u supermarketu. Da, u Milanovom novčaniku su samo vizit karte, novca ni u tragovima, ali su Galijanijevi izbori sinoć sedeli na klupi. Palota, Destro, Ćerći, Boketi popunjavaju broj. Istina, došli su bez obeštećenja, ali je valjda u njihovu platu trebalo uložiti nešto.
To i nije najveći problem, nema De Šilja i El Šaravija, da vam osvežim sećanja, iz Via Turati su dobošarili da su mlađi igrači plan za budućnost, onomad kada su Ibru i Tijaga Silvu zamenili za katarski petro-novac.
To je trajalo koliko i ona naivna želja klinca koji igra "menadžera" da uštedi tako što će dovesti slobodnog igrača. Mladosti nikada ne treba zameriti, ali su Italijani tvorci izreke da ništa nije neukusno kao podgrejana pasta.
Inter je, koliko sam uspeo da vidim, bolji taman za onoliko koliko je više uložio, uz sva ograničenja koja neko kao Roberto Manćini nametne timu. Ni njegovi izbori, Podolski i Šaćiri nisu videli kako izgleda kada počneš milanski derbi, svejedno, i da je bilo drugačije ne bi promenilo ništa. Čini mi se da Erik Tohir nije svestan da je Inter aždaja sa sedam glava koje treba nahraniti bez ikakve garancije da i sam nećeš biti pojeden.
Potrebno je mnogo više, i novca, i znanja, i sreće. Ili da dovedeš Murinja, on je uspeo prešao sve nivoe sa ovim klubom. Od tada se ljudi menjaju, na ekranu stoji GAME OVER.
Grad može da živi bez fudbala, ima se tamo šta drugo raditi, ali Italija bez Intera i Milana ne može, suviše je to velika priča.
Ne može ni Juventus, ma šta vi mislili, nema vode u kojoj će se ogledati. Klubovi sa juga mu nikada nisu i nikada i neće biti bilo kakav reper, ma kako se trudili da dokažu suprotno.
Nema sreće u kraljevstvu slepih, jednooki vladar takođe ne vidi dobro.
Da se požalim, nisam se ni ja baš zabavljao sinoć, gledao sam "Šta je muškarac bez brkova", sasvim prosečan film, rađen na osnovu jedne veličanstvene knjige.
Pročitajte je, da shvatite da su Srbi i Hrvati, Partizan i Zvezda, Milan i Inter jednačenje po bedi.
To je presuda...
Ne krijem, volim kad su drugi ili treći, nisam baš ni empatičan kada im je teško, ali nad ovim likuju jedino budale.
Hajlajtsi su bili poput izveštaja sa ovih naših livada, kradeš sekunde emitujući sve osim onog "ničega" što se dešavalo na terenu.
"Nema ništa da se kaže, ovo je za plakanje", rekao je ključar Milanovih dobrih sećanja Adrijano Galijani nakon sinoćnje utakmice.
On je saučesnik, makar u smislu kupovine trećeklasnih jaja u supermarketu. Da, u Milanovom novčaniku su samo vizit karte, novca ni u tragovima, ali su Galijanijevi izbori sinoć sedeli na klupi. Palota, Destro, Ćerći, Boketi popunjavaju broj. Istina, došli su bez obeštećenja, ali je valjda u njihovu platu trebalo uložiti nešto.
To i nije najveći problem, nema De Šilja i El Šaravija, da vam osvežim sećanja, iz Via Turati su dobošarili da su mlađi igrači plan za budućnost, onomad kada su Ibru i Tijaga Silvu zamenili za katarski petro-novac.
To je trajalo koliko i ona naivna želja klinca koji igra "menadžera" da uštedi tako što će dovesti slobodnog igrača. Mladosti nikada ne treba zameriti, ali su Italijani tvorci izreke da ništa nije neukusno kao podgrejana pasta.
Inter je, koliko sam uspeo da vidim, bolji taman za onoliko koliko je više uložio, uz sva ograničenja koja neko kao Roberto Manćini nametne timu. Ni njegovi izbori, Podolski i Šaćiri nisu videli kako izgleda kada počneš milanski derbi, svejedno, i da je bilo drugačije ne bi promenilo ništa. Čini mi se da Erik Tohir nije svestan da je Inter aždaja sa sedam glava koje treba nahraniti bez ikakve garancije da i sam nećeš biti pojeden.
Potrebno je mnogo više, i novca, i znanja, i sreće. Ili da dovedeš Murinja, on je uspeo prešao sve nivoe sa ovim klubom. Od tada se ljudi menjaju, na ekranu stoji GAME OVER.
Grad može da živi bez fudbala, ima se tamo šta drugo raditi, ali Italija bez Intera i Milana ne može, suviše je to velika priča.
Ne može ni Juventus, ma šta vi mislili, nema vode u kojoj će se ogledati. Klubovi sa juga mu nikada nisu i nikada i neće biti bilo kakav reper, ma kako se trudili da dokažu suprotno.
Nema sreće u kraljevstvu slepih, jednooki vladar takođe ne vidi dobro.
Da se požalim, nisam se ni ja baš zabavljao sinoć, gledao sam "Šta je muškarac bez brkova", sasvim prosečan film, rađen na osnovu jedne veličanstvene knjige.
Pročitajte je, da shvatite da su Srbi i Hrvati, Partizan i Zvezda, Milan i Inter jednačenje po bedi.
To je presuda...
0 Komentara