Krvavi Dinamo - Prokletstvo policijskog kluba
Autor: Boris Jovanović
petak 23.03.2018.
16:24
Izvor: Sportske.net
Kada iz kuće zločinca ispadaju kosti i leševi, jasno je da se klub zadužio negde na nebu. Makar navijače niko neće ubediti u suprotno. Maksim Gorki im je poklonio moto, umesto jedne svoje rečenice, a Lav Jašin imao nesreću da bude manje poznat od sadiste,
EPA PHOTO-ANATOLY MALTSEV
Povezane vesti
Kada su, svojevremeno, Tunižani renovirali nekadašnju kuću zloglasnog sovjetskog šefa tajne policije Lavrentija Berije, iz zidova su počeli da ispadaju leševi. Ambasada ove zemlje se prema sopstvenom priznanju plašila da kopa oko kuće, verujući da ona leži na masovnoj grobnici.
Od tada, niko navijače policijskog Dinama neće ubediti da ne postoji prokletstvo, odnosno da stari stadion "Petrovski park" u svojim zidinama nema tragove zločina ovog masovnog ubice, egzekutora u šizofrenim Staljinovim čistkama.
I zver može da voli lepotu makar kada je fudbal u pitanju, Lavrentije Berija je bio opsednut igrom. Mada, lako je promenio klub, dolaskom u Moskvu, pripao mu je Dinamo, čedo podjednako zlokobnog Feliksa Đerdžinskog, tvorca "Čeke" preteče KGB. Upravo je ovaj Belorus, preobraćeni jezuita i nasilni boljševik krstio "Dinamo" početkom dvadesetih. "Gvozdeni Feliks" nije stigao da od policijske verzije fudbala napravi nešto značajno, srce ga je izdalo. Tek dolaskom Berije, Dinamo je počeo da pobeđuje.
Doduše, prvo je tajna policija morala da ukloni rivale, Nikolaj Starostin, tvorac i lider dominantnog Spartaka je završio u gulagu, najbolji igrač Spartaka su morali u Dinamo, a treneru je zaprećeno da će biti streljan, ako ne bude šampion. Sudijama nije bilo potrebno upozorenje, Berija je bio jedna od najmračnijih figura sovjetske istorije, sadista, pedofil, njegove želje nisu se smele dovoditi u pitanje. Dinamo je od 1940. do Berijinog izlaska pred streljački vod bio šampion pet puta, ne zaboravite da se veći deo tog vremena zbog rata liga nije ni igrala. Posle rata, negde između opijenosti pobedom i pada gvozdene zavese, Dinamo je na turneji po Britaniji drao tamošnje klubove.
U Rusiji nisu morali da demonstriraju klasu, protivnici su se bojali Berijinog gneva, sa telohraniteljima je kružio noću Moskvom i otimao devojke, niko nije bio pošteđen, ćerka bi vam mogla nestati kao znak osvete ili upozorenja. Najgadnija priča je da je svake večeri odlučivao koju će silovati, birao je između devojaka koje su klečale i to nazivao "Igra cvetova".
Bilo kako bilo, Dinamo je bio i ostao predmet mržnje, iako je simbol kluba u stvari "Crni Pauk", odnosno najpoznatiji sovjetski fudbaler ikada, Lav Jašin. Legendarni golman je čitavu karijeru proveo u "Policiji", ali je do dan danas Berija ostao simbol krvave prošlosti i prokletstva Moskovljana.
Njih navijači drugih klubova zovu "Smeće", što je naziv kriminalaca za sovjetsku policiju u doba SSSR. Spartakovi navijači sebe zovu "Meso" ne zaboravljajući da su potekli od radnika u klanici i da su oduvek bili neka vrsta bunta protiv režima, iako osedlani pravilima, a stiče se utisak da oni stariji više mrze Dinamo nego što vole svoj klub.
Jasno, Dinamo nije dobio ni najveću utakmicu u svojoj istoriji, početkom sedamdesetih su izgubili KPK finale od Rendžersa, propustivši priliku da postanu prvi sovjetski klub koji ima evropski trofej.
Kasnije je ruski deo policije izgubio interesovanje za mezimca, policije drugih republika, Gruzije i Ukrajine, odnosno tamošnji klubovi nazvani Dinamo su dominirali sedamdesetih i osamdesetih, pa je Berijin krvavi projekat posle titule 1976. pao u zaborav.
Devedesetih su u Jeljcinovom haosu takođe bili daleko iza Spartaka, ponadali su se da bi Putin, kao čovek KGB mogao da im obezbedi primat i zaštitu, ali novi predsednik je jednu sezonu po dužnosti dolazio na stadion, a onda se smorio i odlučio da se ne pretvara da ga fudbal zanima. Na kraju krajeva, osim što voli hokej, njegovi drugovi su u "Petru" i jasno da mu je Zenit mnogo simpatičniji.
Ipak, ima jedna stvar vezana za Putina i Dinamo, naime selektor Rusije u jednom periodu u prošloj deceniji bio Georgi Jarcev. Slabo ko ga se seća, ali brzo je dobio otkaz u Dinamu krajem veka, a onda nenadano zamenio Gazajeva na klupi Rusije i uspeo da ih odvede na EP. Mediji su, kroz redove optuživali Putina da je uticao na savez da Jarcev, član njegove partije Jedinstvena Rusija bude na čelu nacionalnog tima.
Ali, vratimo se Dinamu.
Činilo se da će 2005. prokletstvo biti prekinuto, tajkun Aleksej Fedoričev je preuzeo "Policiju" i sponzorskim ugovorima sa sopstvenim firmama pribavio oko 100 miliona dolara za transfere. To je već vreme kada novac od nafte počinje da teče kao sumanut kroz ruski fudbal, Dinamo se uključio u suludu trku za zvučnim pojačanjima. Iz nekog razloga preferirali su Portugalce, stigao je Maniš, takođe i Koštinja, ljudi koji su sa Murinjom pokorili Evropu. Uz to doveli su Danija koji je kasnije u Zenitu postao legenda, golmana Nunja, nekolicinu Brazilaca poput Derleija, ali i brazilskog trenera Iva Vortmana.
Toliko su kupovali da su u jednom trenutku imali šest golmana, drugim rečima, ima se, može se.
U svlačionici se govorio portugalski, domaćim igračima je naređeno da nauče jezik, doduše nije bilo Berije da pripreti, neki Rusi su odbili i bili otpušteni.
Rezultat ovog haosa u kome se Dinamo nalazi manje više decenijama bio je slom sistema, recimo Koštinja je otišao kući kada su ga obavestili da mora sam da čisti svoje kopačke, stranci su se žalili da se hrane u klupskom restoranu ostacima iz neke fabrike.
Rezultat? Osmo mesto i slom teorije o dominaciji Portugalaca i njihovih kolonija. Odmah su naredne sezone rešili da dovedu Juri Sjomina, lika koji je sa Lokomotivom imao uspehe, i da šansu pruže Rusima. Sujeverni navijači su verovali da povratak korenima znači i skidanje prokletstva.
Novi rezultat, povratak Smertina iz Engleske, dovođenje Ovčinjikova i još par reprezentativaca, i umalo nisu ispali iz lige.
Problemi sa navijačima su postali još gori, oni su čak razvili zastavu sa likom Berije, uz poruku da ih sve gleda, bilo je čak tuča između navijača i igrača.
Uspeli su da se podignu pre desetak godina, ali to je samo bio kratak uzlet pred konačni pad, trošili su novac koji nemaju, ostali dužni igračima, dovedeni pred bankrot, na kraju i suspendovani zbog FFP. I konačno, prvi put u istoriji pre dve sezone su ispali iz lige, dug je bio oko 200 miliona, a VTB banka ih je spasila raspada, uz to, prodali su sportskom društvu Dinamo klub za 1 rublju. I dalje su u dugovima koji su reprogramirani, napravljen je nov stadion, vratili su se u elitu, ali je jasno da će se žestoko boriti za goli život, posle prvog dela prvenstva.
Iako je "Petrovski Park" srušen 2008. i kosti nisu nađene, navijači i dalje veruju da nema razloga da se opuštaju i da klub plaća ceh krvave prošlosti.
I na kraju, možda bi moto klubova kakav je Dinamo mogao biti čuvena rečenica da je u jadu i požar zabava. Ovo je napisao Maksim Gorki koji je ironijom slučaja bio navijač Dinama i čak učestvovao u njegovom osnivanju i smišljanju klupskog slogana, "Snaga u pokretu".
Bolje da je izvukao ovu rečenicu, lepše bi im stajala...
Od tada, niko navijače policijskog Dinama neće ubediti da ne postoji prokletstvo, odnosno da stari stadion "Petrovski park" u svojim zidinama nema tragove zločina ovog masovnog ubice, egzekutora u šizofrenim Staljinovim čistkama.
I zver može da voli lepotu makar kada je fudbal u pitanju, Lavrentije Berija je bio opsednut igrom. Mada, lako je promenio klub, dolaskom u Moskvu, pripao mu je Dinamo, čedo podjednako zlokobnog Feliksa Đerdžinskog, tvorca "Čeke" preteče KGB. Upravo je ovaj Belorus, preobraćeni jezuita i nasilni boljševik krstio "Dinamo" početkom dvadesetih. "Gvozdeni Feliks" nije stigao da od policijske verzije fudbala napravi nešto značajno, srce ga je izdalo. Tek dolaskom Berije, Dinamo je počeo da pobeđuje.
Doduše, prvo je tajna policija morala da ukloni rivale, Nikolaj Starostin, tvorac i lider dominantnog Spartaka je završio u gulagu, najbolji igrač Spartaka su morali u Dinamo, a treneru je zaprećeno da će biti streljan, ako ne bude šampion. Sudijama nije bilo potrebno upozorenje, Berija je bio jedna od najmračnijih figura sovjetske istorije, sadista, pedofil, njegove želje nisu se smele dovoditi u pitanje. Dinamo je od 1940. do Berijinog izlaska pred streljački vod bio šampion pet puta, ne zaboravite da se veći deo tog vremena zbog rata liga nije ni igrala. Posle rata, negde između opijenosti pobedom i pada gvozdene zavese, Dinamo je na turneji po Britaniji drao tamošnje klubove.
U Rusiji nisu morali da demonstriraju klasu, protivnici su se bojali Berijinog gneva, sa telohraniteljima je kružio noću Moskvom i otimao devojke, niko nije bio pošteđen, ćerka bi vam mogla nestati kao znak osvete ili upozorenja. Najgadnija priča je da je svake večeri odlučivao koju će silovati, birao je između devojaka koje su klečale i to nazivao "Igra cvetova".
Bilo kako bilo, Dinamo je bio i ostao predmet mržnje, iako je simbol kluba u stvari "Crni Pauk", odnosno najpoznatiji sovjetski fudbaler ikada, Lav Jašin. Legendarni golman je čitavu karijeru proveo u "Policiji", ali je do dan danas Berija ostao simbol krvave prošlosti i prokletstva Moskovljana.
Njih navijači drugih klubova zovu "Smeće", što je naziv kriminalaca za sovjetsku policiju u doba SSSR. Spartakovi navijači sebe zovu "Meso" ne zaboravljajući da su potekli od radnika u klanici i da su oduvek bili neka vrsta bunta protiv režima, iako osedlani pravilima, a stiče se utisak da oni stariji više mrze Dinamo nego što vole svoj klub.
Jasno, Dinamo nije dobio ni najveću utakmicu u svojoj istoriji, početkom sedamdesetih su izgubili KPK finale od Rendžersa, propustivši priliku da postanu prvi sovjetski klub koji ima evropski trofej.
Kasnije je ruski deo policije izgubio interesovanje za mezimca, policije drugih republika, Gruzije i Ukrajine, odnosno tamošnji klubovi nazvani Dinamo su dominirali sedamdesetih i osamdesetih, pa je Berijin krvavi projekat posle titule 1976. pao u zaborav.
Devedesetih su u Jeljcinovom haosu takođe bili daleko iza Spartaka, ponadali su se da bi Putin, kao čovek KGB mogao da im obezbedi primat i zaštitu, ali novi predsednik je jednu sezonu po dužnosti dolazio na stadion, a onda se smorio i odlučio da se ne pretvara da ga fudbal zanima. Na kraju krajeva, osim što voli hokej, njegovi drugovi su u "Petru" i jasno da mu je Zenit mnogo simpatičniji.
Ipak, ima jedna stvar vezana za Putina i Dinamo, naime selektor Rusije u jednom periodu u prošloj deceniji bio Georgi Jarcev. Slabo ko ga se seća, ali brzo je dobio otkaz u Dinamu krajem veka, a onda nenadano zamenio Gazajeva na klupi Rusije i uspeo da ih odvede na EP. Mediji su, kroz redove optuživali Putina da je uticao na savez da Jarcev, član njegove partije Jedinstvena Rusija bude na čelu nacionalnog tima.
Ali, vratimo se Dinamu.
Činilo se da će 2005. prokletstvo biti prekinuto, tajkun Aleksej Fedoričev je preuzeo "Policiju" i sponzorskim ugovorima sa sopstvenim firmama pribavio oko 100 miliona dolara za transfere. To je već vreme kada novac od nafte počinje da teče kao sumanut kroz ruski fudbal, Dinamo se uključio u suludu trku za zvučnim pojačanjima. Iz nekog razloga preferirali su Portugalce, stigao je Maniš, takođe i Koštinja, ljudi koji su sa Murinjom pokorili Evropu. Uz to doveli su Danija koji je kasnije u Zenitu postao legenda, golmana Nunja, nekolicinu Brazilaca poput Derleija, ali i brazilskog trenera Iva Vortmana.
Toliko su kupovali da su u jednom trenutku imali šest golmana, drugim rečima, ima se, može se.
U svlačionici se govorio portugalski, domaćim igračima je naređeno da nauče jezik, doduše nije bilo Berije da pripreti, neki Rusi su odbili i bili otpušteni.
Rezultat ovog haosa u kome se Dinamo nalazi manje više decenijama bio je slom sistema, recimo Koštinja je otišao kući kada su ga obavestili da mora sam da čisti svoje kopačke, stranci su se žalili da se hrane u klupskom restoranu ostacima iz neke fabrike.
Rezultat? Osmo mesto i slom teorije o dominaciji Portugalaca i njihovih kolonija. Odmah su naredne sezone rešili da dovedu Juri Sjomina, lika koji je sa Lokomotivom imao uspehe, i da šansu pruže Rusima. Sujeverni navijači su verovali da povratak korenima znači i skidanje prokletstva.
Novi rezultat, povratak Smertina iz Engleske, dovođenje Ovčinjikova i još par reprezentativaca, i umalo nisu ispali iz lige.
Problemi sa navijačima su postali još gori, oni su čak razvili zastavu sa likom Berije, uz poruku da ih sve gleda, bilo je čak tuča između navijača i igrača.
Uspeli su da se podignu pre desetak godina, ali to je samo bio kratak uzlet pred konačni pad, trošili su novac koji nemaju, ostali dužni igračima, dovedeni pred bankrot, na kraju i suspendovani zbog FFP. I konačno, prvi put u istoriji pre dve sezone su ispali iz lige, dug je bio oko 200 miliona, a VTB banka ih je spasila raspada, uz to, prodali su sportskom društvu Dinamo klub za 1 rublju. I dalje su u dugovima koji su reprogramirani, napravljen je nov stadion, vratili su se u elitu, ali je jasno da će se žestoko boriti za goli život, posle prvog dela prvenstva.
Iako je "Petrovski Park" srušen 2008. i kosti nisu nađene, navijači i dalje veruju da nema razloga da se opuštaju i da klub plaća ceh krvave prošlosti.
I na kraju, možda bi moto klubova kakav je Dinamo mogao biti čuvena rečenica da je u jadu i požar zabava. Ovo je napisao Maksim Gorki koji je ironijom slučaja bio navijač Dinama i čak učestvovao u njegovom osnivanju i smišljanju klupskog slogana, "Snaga u pokretu".
Bolje da je izvukao ovu rečenicu, lepše bi im stajala...