Klopov Liverpul - Kako razdvojiti "Crveno more"?

Videlo se od početka, Liverpul je navikao na zaslepljujuće reflektore.

Totenhem ne, zapravo, ponašali su se kao evnusi na "Viktorija Sikret" žurci. Nije slučajno, ni za osudu, teško je isterati nesigurnost na mestima koje ne poznaješ i da avanturističkim duhom stigneš do najveće premije.

Javnost veruje da je Poketino, čak i sa svim lošim izborima koje je napravio u ovoj utakmici, imao šansu.

Nije, Liverpul je igrao da pobedi, a ako to podrazumeva i penal fore, praktično na izlasku iz svlačionice, jasno je da bi samo neko pretenciozan insistirao da se dokaže drugima u poslednjem činu drame.

Ona je trajala četiri godine, podrazumevala skupu scenografiju i odsustvo završnog aplauza, ali Jirgen Klop se na kraju poklonio crvenom moru na "Vanda Metropolitanu". Njegova zarazna energija je održala nadu, u svlačionicama je to ponekad važnije od onoga što je zapisano na zidu i u trenerovim pretpostavkama.

Nemac je, jasno, uz onu gologuzu devojku, što je negirala Vorhola, i 15 minuta slave pretvorila u unosan posao, najveći dobitnik finala.

Ponavljam, ne zbog načina, već one poslednje slike sa semafora.

Na svojoj poslednjoj utakmici u Španiji pre ovog finala, njegov tim je odigrao verovatno najimpresivnijih sat vremena koje smo videli za ove četiri godine, a nije baš da ostanete gladni fudbala kada plešu Klopovi timovi. Neukima je izmaklo, Liverpul je razmontirao Barselonu i izgubio sa 3:0.

Zbog toga onaj revanš nije čudo za sve koji umeju da čitaju između redova, neke stvari za ljude sa jeftinijim ulaznicama duže putuju.

Tu dolazimo do suštine onoga što se desilo sinoć.

Klop sebi posle gola nije mogao da dozvoli, pisao sam i u najavi, da se ponaša poput Ajaksove fudbalske fabrike, da se divi sebi i negde uz put, poput onog nesrećnog zeca, shvati da je kornjača na cilju.

Plesanje, može da impresionira kibicere, gledali ste "I konje ubijaju, zar ne"? Samo do podijuma se stiže krvavim žuljevima, pobeđuje se isto tako, ne da se svidiš, nego da izdržiš.

Od impulsivnog Klopa uglavnom ne očekujete da bude uzdržan, samo život te, ne samo u fudbalu, nauči pragmatizmu. Vratiću se, kao i juče Čerčilu, ne postoje ljudi koji pod teretom godina skreću levo kod Albukerkija, ne, postaju proračunati i konzervativni.

Sad svi sve znamo, Poketino je pogrešio sa Kejnom, samo je lako da mu to ubacimo poput kamenja u džepove, kada se sve završilo. Jer, engleski kapiten nije delovao nespremno, otvarao je po dubini, jeo prostor kao i obično, samo to nije donelo ništa timu, teško je biti predvidiv i zgaziti Van Dajka. To se Pavkovima ovog sveta, junacima trenutka posreći, ovde svako svakoga zna.

Poketino je sigurno promislio, možda mu je proradio i sitnosopstvenički interes, možda je shvatio da je ovo Totenhemu jedina šansa koju će ikad imati, kako da ih ostavi bez najboljeg igrača, makar taj i stresao rđu od početka utakmicu?

Niko ne zna šta bi se desilo da je probao sa Mourom ili Ljorenteom, da je ranije rizikovao. Eh, da je...

Ono što možemo sigurno da potvrdimo je miris fudbalske provincije koji je Totenhem doneo u ovih 90 minuta i to ne mislim kao uvredu, niko im nije poklonio priliku, ma šta mislili o limitima ovog tima.

Da, Kolin Farel je bio u pravu u "Brižu", oni su dobri, ali ne veliki, oni su pristojni i ništa više od toga, njihova sposobnost da iskorače iz istorijskog okvira nije velika, zbog toga je finale ogroman uspeh.

To što su šutirali više puta na gol i više se družili sa loptom je posledica Liverpulovog pristupa, ne njihove klase. To je poput one situacije u kojoj se navijači hvataju za glavu posle Eriksenovog slobodnjaka, kao da je normalno dati gol najskupljem svih vremena u njegov ugao.

Ljudi, možda ne postoji kvota za čuda, ali ne postoji nijedan razlog da verujemo da ložač iz teretane može da šamara džina svake večeri u kafani. Nikako, Totenhem nema za čim da žali, ništa se oni u ovom finalu nisu pitali.

Što se Liverpula tiče, mi koji ih ne volimo, bošćemo penalom u vudu lutku, ali neće ih boleti, niti će se bilo ko sećati. Sigurno da boljih ekipa u Evropi ima, ali nemaju pehar iz poslednje utakmice u sezoni da to i dokažu.

Na kraju, moram još rečenicu o Klopu.

Kada je Ogist Kont postavljao filozofiju pozitivizma, strast, odnosno ljubav je došla na prvo mesto, ljubav prema objektivnim stvarima, u Klopovom slučaju, igri. Ali, tek kad je uspostavio princip reda u svom viđenju fudbala i progres kao cilj, stigao je do onoga što je čekao četiri godine.

Da se mnogo naučiti iz madridske večeri, o sopstvenom životu, ne fudbalu...