Kapelo "bez Zemlje" - Odlazak poslednjeg "Dona"

  • Autor: Boris Jovanović

  • 09. april 2018.

  • 20:31

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Bezemljaš i siromašak, diktator iz mase, učitelj prakse, uniženi pobednik, skupljač uspeha i don koji iza sebe neće ostaviti ni cvonjak fudbalu. Jer, jednostavno, nije ga briga, uzeo je baš sve dok čega da ga vetar raznese...

Kapelo
Foto: EPA/YURI KOCHETKOV
Lobi atinskog hotela, čovek koji je sedeo sa Fabiom Kapelom u noći njegovog najvećeg trijumfa, onda kada je Krojfovu fudbalsku filozofiju isekao na froncle, pričao mi je da u očima Italijana nije video radost, već zrnce fanatizma. To je valjda onaj trenutak kada te stvarnost uveri da si samo bio neshvaćen u očima velikog neprijateljskog sveta.

Fabiju Kapelu se oduvek to zameralo, pobeđivanje bez ideje, ma kako suludo zvučalo je ono što su mu uvek lepili na leđa u želji da obeleže nedostojnog, prezrenog pobednika. On je i bez kopanja rovova stvarao neprijatelje, baš zbog svog pristupa stvarima.

Horhe Valdano je upravo jednom nazvao Italijana osvajačem bez vizije, njegov prethodnik Saki ga krstio praktičnim pobednikom, čovekom koji dobija na veliko, ne rizikujući ništa.

Kapelo

Napred pomenuti patrijarh srpskog i crnogorskog fudbala (večna mu slava i hvala za sve što smo naučili iz njegovih neverovatnih priča i seciranja igre koju retki razumeju na ovim prostorima) je Don Fabija smatrao za čoveka onih najtežih, jednostavnih rešenja. Kapelo je u pomenutom rušenju svega što je Krojfov plavi slon od tima predstavljao, pošao od premise da se mašine kvare na najmanje kvalitetnim delovima. Te noći koju kibiceri pamte po onom Dejinom bućkalu na koje se upecao Zubizareta, samo jedan čovek se naigrao fudbala u Barseloni, stric Rafaela Nadala. I svaka njegova lopta je završila kod Marsela Desaija, moraću da vas razočaram u Kapelovoj filharmoniji, Crnogorac jeste bio violina, Marsel Desai čitav orkestar.

Znate li šta je Bisiaco?

Dijalekt kojim govore apatridi, oni nesretnici što su bežali pred Titovim partizanima kako ne bi završili u prirodnim grobovima, kraškim useklinama u koje su "oslobodioci" bacali sve što je moglo da se ispreči na putu komunističkoj utopiji.

Taj masovni zločin Italijani zovu "foibe", pisao sam o tome, o njemu se do devedesetih nije ni govorilo osim na desničarskim tribinama, tamo gde biste pomislili da Italija nije ona zemlja što su ih vojno nadmoćni Etiopljani, motkama isterali iz zemlje.

U toj nevoljnoj povorci, zbegu polutana koje su Jugosloveni prognali, a Italijani nikada prihvatili, bila je i Kapelova majka. Otac je bio zarobljen u nemačkom logoru, uspeo je da se preko nekih bandera domogne slobode. Danas, kada kažete Bisiaco, pre se misli na prosjaka i sirotana, manje na dijalekt tih, ničijih ljudi iz krajeva gde je pala Čerčilova gvozdena zavesa.

Kapelo

Fabio Kapelo je igrao policijski fudbal, kako su govorili novinari, osvajao je titule poput saobraćajca koji reguliše stvari na terenu. Istorija ga je upoznala kada je podario prvu pobedu Italijanima na najpoznatijem fudbalskom stadionu na svetu, gol na "Vembliju" ga je upisao u almanahe. Iz Rome je otišao u Juventusovu fabriku, a onda kao i svi iz njegovog kraja završio u Milanu. Tamo gde se rodio, tamo oko Pjerisa, Foljana, na Isoncu, to je Milanova tvrđava, legendarni Nereo Roko ih je zauvek obojio u crveno i crno.

Kapelo je san ostvario na kraju igračke karijere, krajem osamdesetih, doneo je svom selu od 1200 duša "Skudeto" u dresu Milana. Inače, taj kraj je dao 15 reprezentativaca računajući i Musolinijeve dane, rođeni brat Kapelove majke Eveline Tortul, Mario, takođe je obukao dres "Azura". Tu sreću nije imao njegov dobar prijatelj Edi Reja, zemljak, po majci Slovenac, sa kojim Kapelo druguje više od pola veka.

Kapelo

Kapelova trenerska karijera je počela oko Milanovog kazana, još jedan bivši igrač koji se udomio u klubu koji se tih godina raspadao, predsednici su bežali od zakona, "Rosoneri" ispadali, bilo zbog nameštanja, bilo zbog loših rezultata.

Sve te godine, Kapelo je proveo u senci, radeći sa klincima, izvesni Paolo Maldini i Bili Kostakurta su stasavali pod "narednikom" koji je kasnije, poput mafijaških saga, porastao u nekakvog uličnog kapetana, a onda i samog "Dona".

Kapelo je sačekao i Berluskonija, lik iz Primavere koji je bio čuvar klupe za Ariga Sakija. Sedeo je pet utakmica na tvrdoj čamovini 1987. kada je gazda Silvio izmarširao klupsku legendu Nilsa Lidholma,. Proći će nove četiri godine dok Fabio ne ugleda i leđa prodavca cipela iz Breše, Ariga Sakija.

Pre toga, Saki, jedan od poslednjih velikih inovatora u carstvu igre je od Milana napravio najbolji fudbalski tim na svetu, čistu alhemiju, Kapelo je samo ušao u tu pećinu snova i nastavio da meša iste sastojke. Dok je Van Bastenova noga držala vodu, i Kapelov Milan je bio Kaberne Sovinjon, stario i bivao sve ukusniji, kako je primetio Đani Mura.

Kapelo

Posle toga je proterao pastuva Gulita u Sampdoriju, Holanđanin je probao da uđe na silu u klupski bus kada mu je objašnjeno da je njegova karta istekla. Razbijanjem letećih Holanđana, Kapelo je postao Kopernik italijanskog fudbala, vratio je "kalćo" na fabrička podešavanja, u trećoj godini dominacije, iste one godine koja je krunisana atinskim raskantavanjem Barselone, "Đavo" je primio 15 golova u sezoni.

Nisu pomagale ni Dejine podgoričke psovke koje je nesretni Boban pokušavao da ublaži, ni zahtevi Berluskonija da "Forca Italija" pokret, nova politička nada desne Italije mora na terenu da dobije zamah, Kapelo je postavio teoriju da je stado jedno, a grupa nešto drugo. Bili su mu potrebni specijalci, jer "11 specijalaca će uvek pobediti 11 svaštara", govorio je u to vreme.

Poslednju titulu je osvojio sa Veom 1996. to je bio trijumfalni odlazak, mnogima je laknulo, sukobljavao se gotovo uvek sa prvim ljudima svlačionice, jednostavno Kapelo je čovek koji je fudbal video kao diktaturu.

"Za razliku od politike, gde ti demokratija veže ruke i kompromis te čini ranjivim, fudbal je nešto sasvim drugo, ne moraš da se svidiš svima"
, objasnio je svojevremeno pre nego što će otići da osvoji titulu u Španiji sa Realom (prema predanju) okači Davora Šukera za čiviluk u svlačionici i dobije otkaz, kako rekoh, uniženi pobednik.

Kapelo

I tada je napravio grešku karijere. Vratio se na mesto uspeha, tu je krenulo loše zbog broja 22, pod kojim je bio registrovan u federaciji. Mrzi taj broj, kaže da mu donosi nesreću, u njemu je video prokletstvo te sezone, Milan je završio kao deseti. Berluskoni ga je ispratio posle večere besnog i poniženog iz svoje vile i kluba, nikada više Kapelo neće biti ni blizu Milana.

U Romi je osvojio titulu, svađajući se sa Totijem, štiteći Kasana, istina je da je "Fantantonio" igrao najbolji fudbal pod Kapelovom senkom.

Vratio mu je na najgori način, bogati, rošavi debeljko u Realu 2006. je svom mentoru rekao da je lažljivac i loš čovek. Mnogi će se složiti.

"Ja svađalica i loš čovek? Nikada, uvek sam donosio odluke za dobro tima, to što nekome nije odgovaralo je druga priča", konstatovao je Kapelo.

Lista Kapelovih žrtava je duga, Gulit, Lentini, Bađo, Desai, Montela, Del Pjero, Antonio Konte, Ferara, Teri, gotovo ih ima za spomenik u Isoncu, pored onog čuvenog memorijalnog centra koji su Italijani napravili kao uspomenu na "veličanstvenu" pobedu u Velikom ratu.

Prijatelj mi je otkrio kako je bilo, mada istoriju pišu pobednici, prevrtljivi su Latini čekali da vide ko će da pobedi u Prvom ratu, a onda napali Austro-Ugarsku vojsku koja se sastavljena od Srba i Hrvata sa oboda KuK monarhije, razbežala, pošto su stigle vesti da su njihove domovine pobednici i da će svi biti braća u kraljevini SHS, dok se ponovo ne pokolju.

E, za razliku od svojih zemljaka, Kapelo nema potrebu da falsifikuje istoriju, i kada je gubio on je pobeđivao.

Kako to?

Kapelo

Naime, Kapelo se posle dve titule sa Juventusom, u koji je otišao iz Rome i izazvao tektonski poremećaj izdajom ravnom Brutovoj, ponovo našao u Realu. I učinio isto, osvojio titulu i dobio otkaz.

Navodno su mu navijači na proslavi na Sibelesu zviždali, jer njegov fudbal je nespojiv za imperativom bele lepote u Madridu.

Ali, kroz sve klauzule, paragrafe, bonuse, začkoljice, sitna slova, Kapelo pobeđuje. I to onaj mlađi, junior, Pjer Filipo, Fabiov sin, advokat. Kada otpustite Kapela, budite sigurni da ste mu učinili uslugu, deo tog silnog novca je bio i pod istragom, radilo se o nekih 16 miliona evra po poreskim rajevima, ali je "Don" ostao netaknut, zakoni su za siromašne.

Kapelo

Kasnije, odlučio je da proba Engleze da nauči fudbalu, ali sva ta vika, disciplina, kampovi specijalaca naišli su na otpor bogatih i neukih. Kapelo je čovek vina i umetnosti, Runi i Heski verovatno misle da je Karavađo napadač Đenove koji treba da potpiše za Čelsi. Fabio je pokušao sve, okrivio druge, Teri je ostao bez trake, Engleska je bila loša kao i inače, a u zamenu za kofer sa novcem, Kapelo je na ostrvu ostavio pismeno obećanje da neće pričati o tome šta se dešavalo u zemlji u kojoj su izmislili fudbal, ali ne umeju da ga igraju.

Englezi ga barem vole, Rusi ni to. Kapelo je bio treći najplaćeniji trener u istoriji fudbala pokušavajući da u zemlji hokeja oživi sovjetske mitove o dominaciji na svim poljima.

"Ima vas 200 miliona, nemate 11 igrača"
, rekao je zaprepašćenim Rusima Italijan koji nije uspeo da shvati dve stvari. Ruski igrači su nemotivisani jer uz dobru platu, ide i zagarantovano mesto u timu, federacija svojim pravilima jednostavno onemogućava strance da im zauzmu mesto.

Drugo, on nikada nije uspeo da preskoči jezički jaz, čak je sumnjao da se pojedini igrači prave da ne razumeju engleski kako bi manje trenirali. Posle mnogo širenja ruku, ruskog "Zavtra" odnosno "sutra" pokupio se, ponovo uz pune bisage i bez rezultata.

Kapelo

Ova kineska poslednja epizoda je i poslednja isplata, imao je i ranije ponude, Đangsu ga je privukao, kako se to obično kaže, zanimljivim projektom. Naravno da ne, samo onaj nevoljeni apatrid sa početka priče nikada nije uspeo da se u potpunosti najede.

Na kraju, Kapelo će biti komentator, vredi platiti kartu za slušanje, boljeg analitičara nema, jer njegova praksa ne polazi od teorije, već prilagođavanja datim okolnostima.

Stavio je tačku, negde ćete ga i sresti kada bude otišao sa ovoga sveta.

"Putnik sam, ideja je da me kremiraju i rasipaju, pa gde vetar odnese", rekao je poslednji fudbalski "Don", čovek koji je bio toliko surov da kritikuje Armanda Pikija, svog trenera u Juventusu na dan kada se saznalo da ovaj boluje od raka, od koga je skončao nekoliko meseci kasnije.

"Zbog čega bih trošio vreme na sranja navijača, medija, igrača, zvaničnika koji su manje pametni od mene", rekao je svojevremeno o svojim kritičarima.

Jasno, pobeda nema tu moć da ljude učini plemenitim, niti podrazumeva gracioznost osvajača...

Po Kapelu se neće ništa zvati, ali nije da ga je briga...

Jer, on je "Bezjak" ili bezemljaš, što bismo rekli, "Don" koji ne namerava da ostavi ni cvonjka fudbalu, ali i ne duguje nikome ništa...

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari