Kad je Inter bio stvarno veliki...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 06. oktobar 2019.

  • 12:23

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

O fudbalskoj hunti koja je stvorila neku vrstu lojalnog sindikata. O treneru koji je bio Džimi Hofa svog tima. O Interu kakav nikada, ni pre posle nije postojao. O prvoj velikoj zvezdi na trenerskom nebu, slavi, ljubomori, izdaji vanvremenskog HH.

Kad je Inter bio stvarno veliki...
Gubitnik je svima simpatičan.

Osim što ne ugrožava nikoga, ljudi su mnogo dobronamerniji prema tuđem neuspehu.

Iako će vas nekakav life coach ili new age guru zasipati onim pompeznim Instragram rečenicama o sopstvenom neuspehu kao prilici da se podigneš, učenju dok padaš, prilikama umesto očajavanja i sličnim utehama, meni je mnogo bliža filozofija Homera Simpsona, oličena u roditeljskom savetu.

"Deco, pokušali ste, slavno propali, nauk je da više ne pokušavate".

Zezam se, naravno, ali kažu da postoji recept za propast, to je da svima budeš simpatičan. To te baš čini poraženim, i Maksu Moratiju je trebalo punih 15 godina da to shvati.

Jedan od najboljih opisa Moratijeve dobrodušnosti je šala o tome kako je Isus tražio da mu nekadašnji vlasnik Intera skine eksere, ali prvo na rukama.


Morati

Kada je Maks to učinio, Hrist je zapljeskao i počeo da peva: "Non vincete mai", odnosno, "Nikada nećete pobediti".

To skandiranje je kao podsmeh pratilo Inter do kalćopolija. Kada se odlučio da dovede ljude koji su sve, samo ne simpatični, poput Vieire i Ibrahimovića, upari ih sa čovekom niskog čela Materacijem i na kraju u sve to umeša čudesni sastojak u vidu otrovnog Murinja, Inter je napravio najveći uspeh u istoriji.

Ali, to sa Murinjom je trajalo kratko, nije baš da je stvorena dinastija. Morati, je tripletom nadmašio oca, ali onda u kombinaciji bolećivosti prema herojima "trisa" i sitosti,  stao, možda i izgubio interesovanje za trošenje novca. Tačnije, uspeh se nije oplodio, ni finansijski, ni na neki drugi način, pa se uvredljivo skandiranje na račun kluba ponovo moglo čuti širom Apenina.

Samo, Inter je bio veliki, veći nego što danas prosečan klinac, odrastao na kuckanju tiki-take i u eri natčoveka Ronalda, može da zamisli.

"Grande Inter" Anđela Moratija, self-made milionera iz lombardijske provincije bio je sve što klub njegovog sina nije.

Morati

Naime, samonikli kralj nafte, Anđelo je trijumfovao na cinizmu, osporavanju, zavisti drugih klubova i utilitarizmu kao jedinoj ispravnoj fudbalskoj filozofiji.

Tačno je da iza "Velikog Intera" šezdesetih stoji Helenio Herera, ali ovaj fudbalski nomad, čovek koji je umeo da pobeđuje prilagođavanjem je prvi trener koji je shvatio da bez marketinga i bezobzirne sopstvene promocije krvav rad ne znači ništa.

Zbog toga danas, kada se priča o tom neverovatnom timu, malo ko pominje Anđela Moratija kao vlasnika dvora, nekako se Hereri pripisuje prelako uloga kardinala Rišeljea.

Jer, Đani Brera, Papa sportskog novinarstva je bio, uz taj odnos naizmenične ljubavi i mržnje sa Hererom, nezgodan svedok.


Herera

Toliko puta pomenuti "Katenaćo" odnosno "brava" kojom je Herera sebe upisao među vizionare je nastao iz nužde. Naime, u svojoj prvoj utakmici na klupi Intera on je dobio sa 8:2, donevši iz Španije katalonski recept, na neki način bio je Krojf pre Krojfa.

Ali, serija loših rezultata ga je dovela na ivicu otkaza. Brera je tvrdio, HH poricao, da ga je on nagovorio pred meč u Sijeni da smanji doživljaj i bude pragmatičan. Tada je, iz straha od tržišta rada rođen 5-3-2, modifikovani sistem koji je i ranije korišćen, ali bez većih uspeha. Interovi trofeji pod "Čarobnjakom" kako je kasnije prozvan Herera, građanin sveta, su pribavili legitimitet onome što je unešeno u testament italijanskog fudbala.

Hereru je mladost, ali i sastav krvnih zrnaca naterala da bude prilagodljiv, bio je svačiji i ničiji. Francuz i Španac, dete Argentine, mladić tada francuske Kazablanke. Kada na taj miks dodate gene anarhistički nastrojenog oca, jasno je da je "Il Mago" bio predodređen da haos zameni za sistem, lepotu za nešto što bi se moglo nazvati sindikalnim fudbalom.

Mislim da sam mu našao ime, jer u tom timu svako je radio za onog drugog i za tim, a Džimi Hofa tog sindikata bio je baš Herera. On je prvi trener koji je bio veća zvezda od fudbalera, predradnik i diktator, šef gradilišta nenaviknut da mu bilo ko protivreči.

Armando Piki

I bio je spreman na sve. Armando Piki (jeste, lik po kome se zove stadion Livorna, u gradu u kome se rodio) bio je libero te ekipe, preteča Barezija i čovek bez koga bi se građevina srušila. Usudio se da se usprotivi treneru, ekspedovan je kao kofer u obližnju provinciju, Vareze.

Antonio Anhelilo, "anđeo garavog lica" je plesao na terenu, ali i sa prostitutkama. Herera ga nije trpeo, mnogi tvrde i zbog toga što mu je argentinski napadač krao slavu. Već 1961. dok još pobede nisu postale standard oterao ga je u Romu, od toga se prognanik nikada nije oporavio.

Korso

Jedini koji je ustao protiv Herere i preživeo bio je Mario Korso. Njega niko nije doživljavao kao fudbalera, šetao se po terenu, radio šta je hteo, ali Herera je znao, između njega i Korsa, Morati će odabrati fudbalera u čiju je levicu bio zaljubljen. Korso nije želeo da trči, zašto bi, znao je fudbal koliko svi ostali zajedno. Mogao je bukvalno sve, igrao na nekoliko pozicija po boku i u napadu, ali kada je lopta bila kod rivala, bukvalno je stajao.

Svakog leta bi Herera počinjao ofanzivu da Korso ode iz kluba, nije uspeo. Tačnije jeste, ali 1973. kada se vratio u Inter i propao, ali tada više nije bilo ni važno, ni Korsu niti bilo kome drugom.

Inter

"Grande" Inter je osvojio tri titule prvaka, dva Kupa šampiona, dve titule prvaka sveta, izgubio i jedno finale, u Lisabonu od Seltika 1967. Desilo se nemoguće, Hererin tim je poveo i izgubio utakmicu. Upravo taj meč je bio krivina na kojoj se slavni trener slupao. Nikada posle, ni u Romi (gde je osvojio kup tvrdeći da igrači prodaju utakmice), ni po povratku u Inter, nije bio isti. Uticala su i dva infarkta, mediji su bili nemilosrdni. Od njega su napravili karikaturu, bez imalo poštovanja, u doba kada je radio u Riminiju i na kraju početkom osamdesetih zatvorio krug, dve godine u Barseloni, oprostivši se kupom Španije.

Zato danas manje cene Hereru nego što bi trebalo. Nije protok godina u pitanju, već osećaj da je igrati takav fudbal nedostojno. Pri tome, olako se zaboravlja da je "katenaćo" majstorstvo, nije to bezglavi bunker koji vidite na terenima ove nesrećne zemlje kada timovi iz provincije dođu na ekskurziju i obiđu stadione Partizana i Zvezde.

Faketi

HH je mnogo pre svih shvatio da bek može da napada, Burgnič i legendarni Faketi su preteča lokomotiva koje se kreću u oba pravca, Herera je otvorio vrata za totalni fudbal, iako to danas izgleda nespojivo sa holandskom školom.

Uz to prvi put tim nije bio okupljen oko napadača. Herera je doveo Luisa Suareza, u to vreme jednog od najboljih igrača na svetu, ali koristio ga je dalje od gola, njegovi špicevi su radili za tim, nije ih procenjivao na osnovu golova.

A i priča o golovima je ponešto drugačija nego što biste pomislili. Ekipa je postavila defanzivne standarde, ali sa druge strane, Interovi timovi tog vremena su bili najefikasniji, ili makar podjednako efikasni u odnosu na rivale.

Hererin zakon je i danas na snazi, ko primi najmanje golova, osvaja prvenstvo. Brera je jednom rekao da čoveku kao što je Herera nikada ne bi dao ključ od svog vinskog podruma, ali bi mu poverio jedinicu u ratu, jer van onih životnih mamaca i varljive slave, Argentinac je najbolji kada treba da se radi.

Herera

Veliki Inter je bio poput vojske, tačno je da je Herera ponekad delovao kao vođa hunte, bezobziran i željan krvi, ali tačno je i ono drugo, ni pre, ni posle njega, Intera se niko nije plašio, niti ih uzimao za ozbiljno u dužem periodu.

Morati je kasnije prodao klub, svestan da ne može da pobeđuje bez Herere, doduše, Inter je i bez "Čarobnjaka" odigrao još jedno finale Kupa Šampiona 1972. i izgubio od Ajaksa, vodio ih je zaboravljeni klupski čovek Đovani Invernici.

Pelegrini

Sledeće godine se vratio Herera, imao problema sa srcem, prepustio vođenje ekipe u finišu, završili su kao četvrti. Morati se više nije bavio Interom, osamdesetih ga je prodao Ernestu Pelegriniju što je Đanija Anjelija izazvalo da kaže, "Sada i moj kuvar može da bude vlasnik kluba". Naime, Pelegrini je držao jeftine restorane za srednju klasu i radnike, nešto kao menze, na tome se obogatio.

Konte

Da li Konte može da napravi nešto kao Herera?

Svakako ne, danas su treneri kao mašine za veš i mobilni telefoni, traju dok su pod garancijom, nema tu vremena da se stvori nešto sa pridevom "veliki".

Ali, na kratke staze može da ih ponovo učini ozbiljnim. Da li je na tom putu videćemo večeras protiv Juventusa.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari