Fudbalski Bukovski - Čudesni slučaj bankarskog službenika Sarija

Tamo gde je rođen Mauricio Sari, blizu Rinjana u dubokoj toskanskoj provinciji, fudbal često nije tema.

"Mi ne volimo tiki-taku, ne mislimo da je Martins toliko dobar, ali molimo se da Napoli pobeđuje, iako navijamo za Fiorentinu", kaže bakuta u lokalnom baru pompeznog imena, "Kafe Greko" u kome i danas služe najbolji espreso na svetu, ako je verovati treneru Napolija. Ona će se iz te skromne kafanice zaputiti na ručak u dom Sarijevih, gde sigurno sa Amerigom i Klementinom neće pričati o fudbalu i njihovom sinu.

Njegova priče potvrđuje moju uvrnutu teoriju da su fudbalski autsajderi obično bolji treneri od velikih igrača, jer jure detalj, činjenicu, pravilo, zakonitost, dok će se nekada veliki igrač osloniti na instinkt.

Znate li da Mauricio Sari u roditeljskoj kući u Figlinje Valdarnu ima punu sobu VHS kaseta sa utakmicama? Onih snimanih iz ruke, u kojima su igrali njegovi amaterski timovi, Antela, Tegoleto, Sansovino, tamo gde se uči da gubiš, ali i postaneš bolji.

"To te čini iskusnijim i jačim, nema to veze sa rangom takmičenja, to pričaju glupaci, ne postaješ bolji u Seriji A, svaka utakmica je deo procesa", objašnjava čovek koji je imao 33 različite šeme prilikom izvođenja prekida.

"Nakupilo se, bio sam opsednut detaljima, sada kao i svi drugi, koristim pet ili šest", dodaje bivši bankarski službenik koji je 1999. ostavio zadimljenu kancelariju Montepaski banke i krenuo u životnu avanturu, napraviti posao od strasti.

"Nisam mogao da čekam pet popodne kako bih jurio na trening, to je bilo nepošteno prema kolegama, ali i prema strasti, morao sam da izaberem", priča kako je prelomio.

Njegov nekadašnji direktor u banci je Aurelio Virđili, čuju se i sada pred svaki meč, on mu je talija. Čak, kada je Empoli igrao sa Peskarom baraž za Seriju A, Virđili je bio na tribinama, Sari smatra da je to presudilo.

"Jednom mi je dao dres napadača koji nikako nije mogao da postigne gol, dodirnuo sam ga i te nedelje je dao dva gola i slomio nos", kaže bivši šef koji je Sarija slao u bankarske misije u London, Švajcarsku, Luksemburg. Sari govori engleski, deda bi bio ponosan na njega.

"Moj deda Gofredo je bio partizan, spasavao je engleske pilote, on je njih doživljavao kao svoj narod. Otac mi je radnik, mi smo protiv likova kao što je Berluskoni, ne mogu ni da glasam za Rencija, to nije moj svet", priča čovek za koga se zna da puši više od Zemana i trenerku vidi kao radnu uniformu.

"Jasno da u banci nosiš odelo i kravatu, na terenu nosiš uniformu, trenerku", objašnjava.

Jednom nije dugo skidao crnu trenerku u Sansovinu, veruje da crno donosi sreću, posle je video da to baš i nije istina kada je počeo da gubi. Ipak, to ga nije sprečilo da fudbalere Peskare koju je vodio u drugoj polovini prošle decenije natera da raznobojne kopačke poprskaju crnim sprejom jer to će im olakšati pobedu.

Mauricio Sari ima strast dvadesetogodišnjaka, potpuno je opsednut fudbalom, ali nazvati "Sarizam" lepotom, pogrešno je. Da, njegovi timovi nastoje da igraju, ali bilo kakva identifikacija i prišivanje epiteta vodiće nas u kalupe koje on sam prezire.

Znanje, nauka, pristup, kombinovano sa književnošću Bukovskog, Ljose i Fantea, to je taj za, neke čudak, za druge genije. Upravo u knjigama koje proždire nazire se taj uticaj, detalj i povremena razbarušenost ogleda se u Napoliju. Jer, njegov tim je to, ono što drugi vide kao neočekivano, za Sarija je plan.

"Nisam voleo muziku, ali biblioteka je moj svet, tu je sve počelo, tu će se sve završiti", objasnio je kako reči pretvara u igru.

Za sebe kaže da nije narednik, da je tako ne bi mu igrači poveravali životne probleme koje je uvek spreman da sasluša. U njegovom profesionalizmu samo jedno se podrazumeva, moraš da budeš posvećen.

"Sa mnom se voziš 200 na sat, ili ispadaš iz tog vozila, jednostavno je tako", komentariše Sari koji ispija espreso u oblacima dima i na treningu, na stoličici pored terena, dok upija sitnice koje će umešati u sledeću napuljsku poslasticu.

U njegovoj kući, kao ni u selu nisu opsednuti fudbalom, otac, radnik je bio biciklista, probao je da zarazi sina koji se zakucao u znak i tada je bilo jasno da je bolje da studira ekonomiju.

"Tata je sam odustao iako je bio na vratima profesionalnog tima, video je da od toga ne može da živi", dodaje Sari koji je rođen u Napulju gde je otac u to vreme radio.

Ali, Napolitanac nije, čak njegov temperament je potpuno suprotan kada se svetla pogase, izbegava reflektore, sa suprugom deli sve, osim duvanskog dima.

"Ona je ostavila cigarete, manje trošimo", kaže kroz smeh.

U selu je i trafika, lokalni prodavac kaže da je nekada bio ponosan kada ga vidi na naslovnoj strani, sada se navikao, "pa kao da je tu, očekujem da će doći da uzme novine, kao kada je živeo ovde", dodaje.

Za njegovu porodicu kažu da se nije promenila, niti ih novac zanima, jednostavno ostali su u svom vremenu, prateći sina kao nekoga ko je porastao iznad svih očekivanja, ali nije dozvolio da se promeni.

Lokalna kafana je mesto gde uvek očekuju Sarija i ne pričaju sa njim o fudbalu, to će smatrati nepristojnim, on je jedan od njih, iako sa licem na naslovnim stranama, ali mentalitetom ljudi koji gledaju svoja posla.

"Ono što će budala proglasiti za sreću, za druge je posao", napisaće jednom Sarijev alter ego Bukovski, i ne znam zbog čega mi ta rečenica pada na pamet, ali možda ona najbolje opisuje čudesni slučaj bankarskog službenika iz Toskane.