Derbi Seviljano - Čovek koji je sprečio krađu izbora u Srbiji, Frankove "štuke", hleba i igara...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 02. septembar 2018.

  • 13:53

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Dok su falange čistile romska i radnična naselja, na drugoj strani su nastajale "štuke". Razlike između Betisa i Sevilje se gube, ali razlike ostaju. Ovo je jedna potpuno netipična priča o "španskom Liverpulu"...

Derbi Seviljano - Čovek koji je sprečio krađu izbora u Srbiji, Frankove
Foto: EPA-EFE/Jose Manuel Vidal
Sećate se Felipea Gonzalesa?

Nije brzi miš iz crtanog filma, niti jedno od Čikovih deset prezimena koje ni sam Zagor ne ume da nabroji dok se smara u šumama Darkvuda. Čovek koji je Španiju izveo iz traumatične transition, post Frankove diktature, socijalista koji je do 1996. gotovo 15 godina držao narodnjake dalje od vlasti je u Srbiju doneo demokratiju.

Zvuči smešno, u njegovoj torbi završili su dokazi o velikoj krađi lokalnih izbora 1996. kada je diktatorski režim prvi put bio prinuđen da spusti glavu. Te godine, ovaj verovatno najpoznatiji levičar (korigovao je mišljenja u poslednje vreme) i najdugovečniji premijer Španije je izgubio sopstvene izbore za procenat, nije probao da ih pokrade, ili ne prizna, što je savetovao i srpskim vlastima.

Na kraju su popustili, usledio je čuveni "Leks specijalis", odnosno priznanje da su brojači glasova u Srbiji bežali sa časova matematike kao klinci...

Zbog čega ovo pišem?

Betis

Jer, večeras, Felipe Gonzales će biti među onima koji će nositi zeleno, jedan je od najpoznatnijih "Betikosa" na svetu. Oni siromašniji, iz predgrađa Trinjane i Makarene, gledaju ga podozrivo, prosto u Španiji ne veruju da političar može da ostane veran idealima. Ipak, ovaj potomak minera i mlekadžija iz Kantabrije je čitav život u bojama Betisa.

Betis je privukao radničku klasu davno, i to kao odgovor i bunt, stisnutu pesnicu u pravcu Nerviona, južnog dela grada gde je habitat privilegovanih. Nekada je Sevilja povlačila konce, kroz niz bogatih predsednika i sumnjivih biznismena, ali te razlike su se vremenom smanjile. Naime, kada je predsednik Lopera bacio novac u svetski rekord za Denilsona, siromašni su odgovorili aklamacijom, hleba i igara, dovoljno je za zelenu stranu grada.

Denilson

U samoj Sevilji, vole da povuku, mada oni stariji to nerado čine, paralelu između svog grada i Liverpula, porodice se ne opredeljuju za jedan klub, makar ne u ovom veku, mnogi su i tužni što njihovi potomci navijaju za različite klubove od roditelja, ali jasno je da to neće rezultirati moralnim žigom, niti prekinuti nedeljni ručak.

Nekada je bilo drugačije, najbogatiji Andalužanin, Sančez Pishuan po kome stadion Sevilje nosi ime nije doživeo da vidi završetak građevine koja je zamenila stari "Nervion". Kažu da je izvarao neke lokalne Poljake koji su platili zemljište da bi otvorili velike prodavnice, preteča ovih današnjih šoping molova, srce ga je izdalo u drugoj polovini šezdesetih.

O, znao je da zagorča život Betikosima, uložio je u tramvajski saobraćaj veliki novac, ali skratio linije ka siromašnim delovima grada, kako bi naterao navijače rivalskog kluba da duže pešače do kuće.

Tramvaj je vozio samo do početka Trijane, romskog naselja iz koga su Frankove falange poterale taj narod, mnogi od njih igrali su za lokalni tim koji je bio filijala Betisa.

Pishuan

Iz tog razloga, Betikosi će uvek rado optužiti rivala da su bili Frankove lutke, da su fašisti i da su jedini put osvajali prvenstvo kada je on tako naredio, 1945. Zastrašujuće, ako je verovati novinaru Filipu Bolu, odnosno lokalcima da je taj napad Sevilje nosio nadimak "štuke", po nemačkim bombarderima.

Betis je bio prvak više od deceniju ranije, iako je njihova krštenica svežija, nastali su otcepljenjem od Sevilje. Osvojili bi i više, jer je taj Betis bio najjači tim tridesetih, većina igrača bili su Baski koji su se razbežali kada je izbio građanski rat i napustili Španiju, igrajući fudbal po drugim delovima Evrope.

Betis

Zanimljivo, grad Sevilja je pao prvi u ruke fašista, 1936. pa su jasno svi navijači Betisa, radnici, sindikalci, španski Romi, počišćeni. Te godine je u Granadi ubijen i veliki Lorka, oko čije smrti se spore, neki će reći da je ubijen zbog seksualnog opredeljenja, ostatak Španije da je streljan jer je bio republikanac, mada je imao kontakte sa vodećim ličnostima frankističkog režima poput Prima de Rivere, čoveka koji je osnovao fašističke falange.

Kako bilo, ostaće tajna, tek njegovi stihovi "Zeleno, volim te, zeleno", daju neku vrstu prava Betikosima da ga proglase za svog navijača.

S obzirom da je Pishuan pomogao Franku da učvrsti vlast u Andaluziji, Sevilja je, tvrde rivali nagrađena kupom 1939.

Sa druge strane na "Heliopolisu" kako se tada zvao stadion Betisa, Franko je parkirao tenkove, ali navodno je služio i kao logor i mučilište, o čemu se ne govori, u sklopu pakta da se ne otvaraju rane građanskog rata, ono što je Španiji olakšalo ili bilo presudno za put ka demokratiji.

Betis

Ali, sada, makar oni stariji to tvrde, nema razlike među onim tvrdokornim navijačima. Jer, za razliku od ostalih španskih klubova, i Betis i Sevilja imaju one "navijače", kojima se budalaste zemlje često ponose dok brukaju državu. Čak, Betisovi su veći nacisti, tačnije skinhedsi, a nije tajna da huligani oba kluba kontrolišu tržište droge i bave se preprodajom (svaka sličnost sa Srbijom je namerna).

Seviljine crne godine, one pre Monćija i ovog zlatnog veka, vezuju se recimo za kupovinu Dijega Maradone, bankrot, prvo su ih izbacili u treću ligu, ali su onda članovi disciplinskog komiteta primili smrtne pretnje i na kraju ne samo da nisu morali da plate kazne, već su ostali u eliti.

To je samo uverilo Betikose da je u pitanju privilegovana grupa "Gilipolasa" (da ne prevodim bukvalno, vulgarno je), mada je Sevilja ispala par godina kasnije, nisu našli zamenu za Šukera, Robiju Prosinečkom nisu mogli da isplate obećano, a Bebeto je bio promašaj.

Sevilja

Ali, u ovom veku Sevilja je mnogo bolja, mada će navijači Betisa reći da je njima svejedno, oni će imati pun stadion i u trećoj ligi.

"Kada su u donjoj polovini tabele, oni nedeljom idu u teretanu, umesto na utakmicu", podsmevaju se rivalu.

Na "Pishuanu" se i danas mogu videti bolje obučeni ljudi, elegantne žene, ipak je ta socijalna razlika ostala, nije više provalija, ali se može primetiti. Ono što je zajedničko, svi su ludi za fudbalom, ne postoji stanovnik grada koji nema svoje mišljenje o tome.

Ali, rivalstvo, izuzev huligana je zdravo, mada je Sevilja krajem sedamdesetih izgubila namerno u Alikanteu, kako bi Herkules opstao, a Betis ispao u sezoni u kojoj je igrao u Evropi.

Bilo je incidenata i u ovom veku, napad na Tonija Pratsa golmana Betisa, boca u glavu Huande Ramosa, verbalni incident kada je Manuel Lopera odbio da pusti predsednika Sevilje Del Nida u ložu, pa ga i gurnuo u raspravi.

Sevilja

"To je Betisov način", komentarisali su u redovima rivala koji je već tada bio svetlosnu godinu ispred osvojivši dva Kupa UEFA.

I na kraju, kada budete gledali današnji derbi, ako dođe do tuče na terenu, nemojte se brinuti, to je neizbežan dekor, čak i igrača protiv navijača. Četvorica igrača Sevilje su prema nekim verzijama krajem prošlog veka napala navijače Betisa koji su sedeli u kafiću, pošto su odbili da napuste lokal, a na sebi su imali dresove svog kluba, što je smetalo suprugama i devojkama Seviljinih fudbalera.

Zvuči uvrnuto, zar ne...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari