Crveni druid - Kakav čarobni napitak Klop ima za Gvardiolu?

Zbog čega Liverpul pobeđuje Siti?

Možda bi na semaforu onog zastrašujućeg stadiona, ili po ulicama onog uskog, ružnjikavog depresivnog grada, spomenika socijalnoj pomoći, trebalo da prostru Heseove reči, neki grafit, recimo misao da "za igranje čovek mora imati sposobnosti poput veselosti, čednosti, lakomislenosti i elana"

Čovek, čitaj Klop, je projekcija Heseove budućnosti i tu se nema šta prigovoriti, niti će posle onoga sinoć biti manji hipster, niti će se promeniti kada nanjuši stvarni uspeh, članstvo u klubu izuzetnih fudbalskih džentlmena.

Ali, u ovoj Heseovoj postavci, Klop je učinio nešto što će se podvući, neopravdano ustuknuti pred raskošem jedne od onih večeri, ili poluvremena kada Liverpul leti. Naime, Nemac je osedlao elan, hajde da ne preteram, proterao lakomislenost tako svojstvenu njegovim timovima.



Paradoksalno, Liverpul je bio ozbiljan tim u drugom poluvremenu, iako je u prvom pocepao taktički perfekcionizam Pepa Gvardiole na komadiće.

Šta to ne odgovara Sitiju kada je Liverpul u pitanju?



Iskustvo dana pređašnjeg, pre svega. Gvardiola je vodeći se ranijim nasukavanjima protiv Klopa napunio vezni red, poverovao u priču da je piramidu za jednog Salaha izgradilo milion drugih u crvenim dresovima. Drugim rečima, to da markira čoveka i žrtvuje igrača više (Laporta) na protivničkoj polovini, nije fudbal Pepa Gvardiole. Ok, reći će neko, nije imao ni sreće, primio je gol iz ofsajda, što je bio uvod u onu "manitu" kada vas Liverpul secira kao skuvanu žabu po bokovima, tako što vam raspori udove. Upravo je to problem, Pep je oslobodio Liverpul i poslednje trunčice straha da se Siti može napasti i poživeti da se o tome pripoveda.



Tu već i onaj levonogi Škot od Vokera pravi "šetača" sa etikete najpoznatijeg viskija na svetu, umesto jednog od najskupljih defanzivaca na svetu. Sve što smo videli u prvom poluvremenu je rimejk onih Klopovih filmova, Siti je već igrao u jednom takvom u januaru, kada Skauzeri ne štede zarobljenike, tu svaka fudbalska konvencija biva prekršena.

Ali, ono što je, makar meni, osnovni utisak je Liverpul iz drugog poluvremena u kome Lovren izgleda kao profesionalni fudbaler umesto lika iz "Uhvati me ako možeš", u kome Mane uspeva da duplira defanzivu (pomogla je, ma kako paradoksalno zvučalo i povreda Salaha, on je posao završio golom). Tu je od izmaštanog lika Hermana Hesea, Klop izrastao u demijurga, ili možda je bolja paralela, u Hegelovu paradigmu razboritosti.



Upravo to je, to čudesno odsustvo razbarušenosti, padanja i ustajanja, Roki Balboa fudbal, plesanje na žici, rolerkoster emocija učinilo ovu drugo poluvreme netipičnim.

Ima nešto i u Enfildu, mada sam ja to, razumljivo, jedan od poslednjih koje priznaje. Ima nešto više i u igranju sredinom nedelje, pisao sam o tome, Gvardiola bi mnogo više voleo da se ovakvi mečevi igraju vikendom i da ostatak Evrope, oni preko kanala, sa tim nemaju ništa.

On pokušava da to promeni, mentalita provinciale u Italiji je u fudbalskom smislu prepev Marinka Rokvića koga su "zavela svetla velikoga grada". I Siti je prvih dvadesetak minuta izgledao baš tako, preplašen bukom od kojih se ne čuju sopstvene misli, niti se vide Gvardiolini crteži jasno pred očima.



Takmičenja kao Liga šampiona nisu jaslice za bogate, Siti, PSŽ to baš osećaju kao pogled nadmoći, ili krišom zakačenu cedulju na skorojevićkim leđima, kao da tu ne pripadaju, ne kakvoćom, Siti je strašan tim, već prirodnim osećajem inferiornosti provincijalca  oivičenog strahom od neuspeha (ne pitajte kako znam).

Na kraju, nije gotovo, ako ništa, Siti će nešto naučiti, bačen kamen u Liverpulu je poruka da je gerilu teško poraziti, deluje varvarski, ali osiromašena aristokratija je davno naučila da lepim manirima baš ne možeš odvratiti varvare od zidina.

I sigurno da će Pep već naći način da svojim igračima objasni kako se suočiti sa ovim limitima, samo ne ove godine i ne protiv ovakvog Liverpula.

Osim ako Klop ne reši da u utorak izvrši samoubistvo i od Hegela se vrati Heseu.

Samo, niko nije tako lud...