Čolov "Amarkord"

  • Autor: Boris Jovanović

  • 01. oktobar 2013.

  • 09:19

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Čovek koji je vrištao kao u hororu kada postigne gol, plakao na svadbi zbog poraza, stopirao kamiondžiju da bi stigao na trening, nosio "nož u zubima", aplaudirao sam sebi na terenu zaslužuje ono što mu se dešava...

Znate šta mi je prvo palo na pamet gledajući strogo kontrolisano igranje Atletika sa Realovim slabostima u subotu uveče?

To da izgledaju kao Amarkord igračkih dana Dijega Simeonea.

Zbog toga prva pobeda u ovom veku u Madrilenu upravo ima aromu nekadašnjeg Antićevog Atletika za koji je Čolo ratovao i pobeđivao.

Kada se pomene njegov igrački legat, uvek se setim jedne scena iz 1996. kada je protivniku provukao loptu kroz noge na sredini, aplaudirao sam sebi i tek nakon toga odigrao pas na bok.

Nije to bilo ruganje, Simeone nikada nije imao vremena da misli na protivnika, u pitanju je strast i nagrada koju je mogao da priušti.

Imao je velike dane u Italiji, prvo u Interu, a onda u Laciju, kao i u trenerskoj karijeri, tokom igračke se kretao se vođen nepogrešivim njuhom za uspehom.

Njegova životna filozofija je politika malih koraka, Južnoamerikanci nisu baš sinonim za racionalnost u izboru, ali Simeone nije tipičan Argentinac.

"U fudbalu postoji jedino sutra", reći će pet minuta posle pobede na "Bernabeu". Njega je uvek gonila ne egzistencijalna, već fudbalska glad.

"Bez terena je kao u zatvoru", izustio je njegov otac komentarišući najtežu povredu koju je Čolo doživeo, šest meseci van terena zbog kolena.

Iz njegove porodice je procurelo da je tih pola godine bio nepodnošljiv, kao dete odvojeno od igračke.

Koliko voli da pobedi, neka posvedoči priča njegove sestre Natalije.

"Jednom se posvađao sa ženom jer je bila loša u odbojci na plaži, izgubili su od drugog para na letovanju. Bio je ljut danima", objasnila je ona.

Kada slušate Dijega Simeonea, najčešća reč je "rad". Njegova verzija fudbala je posvećenost, a pobeda je nagrada.

Poznata je priča kada je stopirao vozača kamiona kako bi stigao na trening Estudijantesa svog prvog trenerskog izazova u karijeri.

Osvojio je titulu i krenuo dalje, njegov osećaj za vreme i  izbori su gotovo nepogrešivi, odlazio je na vrhuncu i iz River Plate, i iz Katanije posle opstanka u Seriji A.

Tražio je uvek više, klub u kome nema zasićenosti, samozadovoljstva, lovorika, to nije sredina za Čola.

U vremenu kada je tehnologija sve, Simeone kaže da nije znao da uključi kompjuter pre nekoliko godina. Na terenu mu nije potreban, igrači postaju bolji tako što će pokret dovesti do automatizma.

Nikada ga nećete čuti da izdvoji bilo kog trenera sa kojim je radio, uvek je uspevao da od svakoga pokupi suštinu. Danas ga opisuju kao opsednutog poput Loka Bijelse, domišljatog kao Bazile, metodičnog i strogog poput Biljarda, ponekad i maštovitog u taktici kakav je bio Menoti.

Njegov stil u domovini će opisati kao interdisciplinarni sa posebnim naglaskom na evropski pristup, nijedna Simeoneova ekipa ne izgleda razuzdano, taktički loše, nedisciplinovano, on to neće dopustiti. Mnogi su skloni da ovu činjenicu pripišu time što se igrački ipak formirao u Italiji koja je u njegovo vreme bila daleko najjača liga na svetu. Međutim, čini se da je njegov karakter pobednika presudan, njemu su se i Italijani čudili na šta je sve spreman da pobedi. Najžešće je vrištao kad postigne gol i bio bez utehe u porazu.

Na kraju, čovek koji se rasplakao na svadbi jer nije uspeo voljenoj Karolini da donese titulu sa Mondijala 1994. zaslužuje da bude nagrađen velikim stvarima.

Volja stvarno može da pomeri planinu, od nekoga ko je kako sam opisuje čitavu igračku karijeru "držao nož u zubima", Simeone je izrastao u trenera koji u radu vidi uzrok, u pobedi posledicu.

Ova priča tek počinje...

                                                                 https://twitter.com/Boris_sportske
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari