Bufon, dobar, loš, zao...

Trebalo je da budeš Billy the Kid, one večeri u Madridu.

Znate li onu čuvenu rečenicu Vilijama Bonija koga je Amerika upoznala kao Bilija Kida, "Zdravo, učiniću te poznatim", pre nego što povuče obarač.

Jasno, fudbal nije vestern, ali Zidan je otišao tako, učinivši Marka Materacija poznatim. I danas, neka to bude dokaz da svako završi tamo gde zaslužuje, onaj koji se oprostio na taj način je pokazao da mu odelo kraj klupe, posle kopački stoji kao saliveno, dok miluje klempavka krajem maja.

Onaj drugi?

Izdao je autobiografiju, pompezno je nazvao "Ratnik" dodirnuo sam je jednom slučajno i prokomentarisao da bi trebalo oprati ruke, dok me je Italijanka na štandu posmatrala sa nevericom. Jer, neko ko provocira ljude pominjanjem majki i sestara treba da bude poznat samo po tome, pretpostavljam da je to neka druga vrsta slave koja godi takvim likovima.

Da, Bufon je definitivno trebalo da proslavi Majkla Olivera i da odšeta u onoj madridskoj večeri, na kraju, on je najbolji golman svih vremena, takvi odlaze uz prasak i tektonske promene, jer od njih u stvari počinje novo brojanje vremena.

Sad će se javiti kentauri lažne fudbalske korektnosti sa pridikama o fer pleju, ponovo niste razumeli ništa. Kad otmeš klovnu crveni karton i nateraš ga da ga pojede pred očima sveta, to je scena za aplauz, cirkus UEFA bi dobio završnu predstavu pred spuštanje zavese.

Ne znam, osim iz pesme, kako je bilo kad se opraštao Hase, ali znam kako je bilo onog popodneva kad je Del Pjero nevoljno ispraznio ormarić, optrčao pobedonosni krug, dok je tvrđava plakala i mrzela tu odvratnu naviku klubova da nijedan konj nije pošteđen fabrike kobasica.

Sledeće sezone, kod uličnih prodavaca ispred stadiona, hit je bila neka kineska krpa, dres Sidneja sa kapitenovim imenom, imam je negde među zaturenim stvarima, nikad je nisam obukao, nekako je delovalo kao da si ispisao Mesijino ime na Varavinoj haljini.

Oproštaji koji deluju kao ispraćaj u vojsku devedesetih u Srbiji, ne bi trebalo da postoje, valjda je Juventus naučio tu lekciju, ili možda i nije, ako sledeće godine prezime Bufon bude pisalo na nekom drugom dresu.

Nije do Điđija, do kluba je, Inter i Roma to sebi nisu dozvolili, ma kako bilo teško da napišem ovu rečenicu. Svaki taj lik što je bandiera, odnosno zastava kluba, ili totem ispod koga se tiskaju navijači u teška vremena, iz kopački treba da se popne negde gore na Olimp. Ili makar da, kao matorci Mr. Waldorf and Statler iz Mapetovaca, sa balkona sipa šale i smara kako je nekad bilo bolje.

Simbolično je što Bufon odlazi danas na Pirlov rođendan. Jer, on mu je udelio jedan od najpraktičnijih saveta ikada, kada je izvšena inicijacija tog genija u Juventusovu svlačionicu.

"Sedi iza vrata, kad Konte poludi na poluvremenu i šutira stvari, najmanja šansa da te pogodi je ako si mu iza leđa".

Što bi rekao neki nesretni komentator u doba rahmetli Jugoslavije za onog golmana Hajduka, "Ivan Pudar, majstor dobrog postavljanja". Tako je i Bufon umeo da odabere mesto u svlačionici, na golu je već bilo lakše, oni koji su se susreli sa njim na ničijoj zemlji, na desetak metara ispred mreže su mi se kleli da kad se raširi ne vidiš gol i da te tip hipnotiše.

Neki drugi kažu da šuterski trening ne postoji u klubovima u kojima brani Bufon, šutnuti mu sa 20 metara je pucanj u nogu napadača, isisava samopouzdanje. Doduše, jedan od onih tragičnih likova kojima je pokojni Miljan Miljanić činio usluge davajući im da vode mediteranske i olimpijske reprezentacije je savetovao 1997. našim klincima da šutiraju iz velike udaljenosti jer je čuo da italijanski golman ne vidi baš najbolje. Jeste, na golu tih Azurina na Mediteranskim igrama u Bariju bio je baš Điđi, zamenjen za kakvog slepog klesara iz Karare, carstva mermera u kome je ugledao svet.

Iznenadili su ga, Supermenu nije bilo jasno zbog čega ti njegovi vršnjaci pokušavaju sa 35 metara, primao je loptu na grudi, pričaju, delovalo je bizarno, kao da poludeli klinci gađaju superheroja lažnim kriptonitom.

Mnogo puta sam pisao o Bufonu kao jednom od nas, ne mislim na navijače Juventusa, već nekome koga možeš da razumeš, jer se leči od depresije, promašuje na kladionici, pada i ustaje, prosipa nemilice emocije na svakom mestu, spreman je da ti otme telefon iz ruke i da ti pokloni selfi, zaigra fudbal sa klincima na plaži, istetovira te na leđima.

Spreman je i da skače sa 20 000 Kalabreza na tribinama dok se potuca po paklu drugre lige sa Juventusom jer on nije njihov protivnik, on je jednostavno Điđi, običan lik koji je eto, u onome što radi najbolji na svetu i prihvata tu činjenicu kao nešto normalno. Neće pomisliti da je bolji od drugih ljudi zbog toga što je gotovo savršen u svom poslu.

I da, Bufon se plaši budućnosti, rekao je to pre par dana Đeraru Pikeu. Čak ni superheroji nisu imuni na trenutak kad prestanu da lete.

"Da bi preživeo, moraš da nastaviš da pričaš delima", kaže Umberto Eko u "Ostrvu dana pređašnjeg". Điđi se plaši onog post-fudbalskog sindroma, apokaliptične budućnosti velikana koji više nije na sceni jer je prerastao ulogu. Ili se poput Magbeta dotakao nečega čemu nije dorastao, ambicije koja vodi u greh.

Znate, ako čitate da je Bufon posle Ekove smrti najveći živi Italijan, pisao sam o tome. I kao takav, ne bi smeo da završi poput Šekspirovih likova, bilo bi to preteško za gutanje u ovom Hegelovom uređenom svetu u kome nema mesta za heroje.

Điđi je suviše čovek, razumljivo je da strepi, da je svetac, imao bi misiju, da preobraćuje vukove.

Ovako, samo da ne postane njihov plen, ne znam za vas, ali danas je teško videti Maradonu, osećam se svaki put kao da me neko udari u stomak.

Bufonov strah je strah i nas opsednutih, u mojim godinama kasno je za nova zaljubljivanja i definisanja vrline.

Ciao Gigi, i želim ti da kao pobednik odjašeš u sumrak, pošto si nas oplemenio i uzeo ono što ti pripada. Nije Bili Kid, ali jeste kao "Dobri" na Brdu Tuge u "Dobar, loš, zao".