Berluskoni - Kraj viteškog spektakla

  • Autor: Boris Jovanović

  • 05. avgust 2016.

  • 21:27

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • email

Nepravda je da te procenjuju na osnovu svežine utiska. Silviju Berluskoniju bi se to moglo desiti dok jaše ka boljoj prošlosti. Ovo je omaž spektaklu, kategoriji koju je izmislio...

Berluskoni - Kraj viteškog spektakla
Kada je pre trideset godina uz zvuke Vagnerove "Valkire" Silvio Berluskoni sleteo sa neba u milansku arenu, praktično je pokazao u šta namerava da pretvori fudbal.

"Spektakl" je sigurno bila najčešća reč posle "ja" koju je upotrebio za tri decenije gazdovanja klubom. I nije mu zameriti, njegova imperija je upravo porasla na šarenilu kojim je obojio italijanske domove, na glamuru koji je isijavao kroz ekrane. I to što je preduzimačke rane radove poverio Adrijanu Galijaniju je logika uspeha. Neko ko je bio pionir privatne televizije poput lika koji neodoljivo podseća na uvrnutog ujaka Festera iz "Porodice Adams" je svakako sposoban da okrene bilo koju stvar na glavu.

Njih dvojica su napravili baš to, stvari postavili u obrnutu perspektivu.

Berluskoni

Sive remije i katance, nedeljne moviole, usporene snimke grešaka, ne i lepog poteza, i polemike trbušastih zanesenjaka, sav taj sumorni svet "kalća" Berluskoni je okrečio u svoje viđenje sveta.

Milan je doveo u pitanje italijanski pogled na loptu, esenciju tamošnje igre i  pokazao da se može pobeđivati uz osmeh i šarm, umesto patnjom.

Interesantno da je "Vitez" kako su ga prozvali Italijani u nekoliko navrata tokom prve polovine osamdesetih pokušavao da kupi Inter, klub za koji je navijao, ali je na kraju Milan bio lakši plen.

U dugovima, sa etiketom sumnjivaca i obeleženih  iz "Toto" afere početkom osamdesetih, Milanisti su imali sportski centar, solidne igrače i prazne kofere.

Tadašnji predsednik Farina je "zapalio" u Južnu Afriku kako bi izbegao zatvor, nikada nije otkriveno za koliko je Berluskoni kupio Milan, a govorka se da odbegli vlasnik nije dobio ni prebijenu liru.

Berluskoni

Postojao je neki vakuum od par meseci, ali je Milan pao u ruke slatkorečivog razmetljivca u martu 1986.

Berluskoni se hrani hiperbolom, proglasio se za najuspešnijeg predsednika svih vremena, njegovo brojanje trofeja uključuje verovatno i one na turniru koji je posvetio papa Luiđiju, a poređenja sa Realom prenebregavaju činjenicu da oni prvi Bernabeuovi "Beli" iz druge polovine pedesetih nisu osvajali superkupove, tada ih nije bilo.

No, svejedno, Berluskoni jeste jedan od najuspešnijih ljudi u istoriji igre, uz sva preterivanja i neobuzdanu želju da sebe prikaže kao čoveka koji ne samo da je davao novce, već i ideje trenerima.

Da li je bio vizionar?

Berluskoni

Svakako, jer uz spektakl je uspevao da pronađe ljude koji su garantovali zabavu. Bilo da je iskopao anonimnog prodavca cipela Ariga Sakija koji je poslednji veliki inovator prošlog veka, bilo da je do pre nekoliko godina uvek mogao da prepozna ljude koji će ga slediti. Ni Kapelo, ni Anćeloti nisu pretvarali u zlato sve čega se dotaknu dok ih Berluskoni nije blagoslovio klupom.

Jasno, da je bilo i lutanja i to ne sada kada su se posle presude u skandalu  "Mondadori" bisage ispraznile. Setimo se Kapelovog bisa 1996. i tri tamne godine, pa turskih zabluda sa Terimom, ali iz svega je Berluskoni nalazio izlaz, novac se podrazumevao.

I kada je u pokušaju da obrne igricu, opet bude mlad i pobedi biologiju, zapostavio Milan, otkupljivao se novcem, na kraju krajeva njegova omiljena, crno-crvena igračka je uverila Italijane da je pobednik i jedini koji može da zaustavi uvek prisutni bauk komunizma. Milan mu je podario slavoluk, onaj u Rimu, tamo gde se odlučuje o stvarima.

Galijani

Pogrešio je početkom decenije, da je tada prodao Milan porodici Al Maktum iz Dubaija, verovatno bi sada bio kanonizovan u očima navijača.

Ovako, jedan deo njih će biti nepravedan, pamtiti ga po poslednje četiri godine kada je Milan sveo na meru vremena koje neumitno curi, kada je pokušao da od kluba napravi sopstveni mauzolej. Ova prodaja, osim što izgleda poput utapanja porodične srebrnine u zalagaonici, će možda izazvati kolektivni uzdah olakšanja, ali razvaline na koje će naići Kinezi ne mogu da se šminkaju, to je najveći problem.

Nisam optimista, prvo jer Kinezi nisu Arapi, njihove kovanicu su četvrtaste, ne kotrljaju se.

Drugo, ovde nije pitanje koliko će uložiti u prelazni rok, to nije poenta. Milan ne može da privuče velike igrače, niti puno da učini u novom okruženju velikih gutača novca i azijskog marketinškog bunara kakvi su engleski klubovi i španski kiklopi.

Treće, ovde pričamo o vraćanju osnovama, ozbiljni bolesnici se ne leče sa dve nedelje u Mataruškoj Banji.

Ovakav Milan je talac starih navika, to kako funkcionišu pripada fudbalskom paleolitu i sigurno će biti potrebne godine koje podrazumevaju infrastrukturu i obnavljanje mreže lovaca na duše talentovanih klinaca, koja se raspala odlaskom Galijanijevog kuma Brajde pre nekoliko godina.

Tek sa novim stadionom i velikim brojevima na fakturama, klub će početi da se oporavlja. Slične stvari sam pisao i kad je Tohir kupovao Inter, azijski tigrovi ne jedu sami sebe, njima je potrebna teritorija i plen, sigurno niko neće uložiti 300 miliona evra u pojačanja i pobediti u trci na 100 metara. Jednostavno, ne biva.

Berluskoni

No, da se vratim, još jednom, Berluskoniju.

Čini se da je i na kraju shvatio da njegov repertoar, osim što su trikovi stari decenije, sada proizvodi samo prazna sedišta i sažaljenje. Tačnije, shvatili su naslednici, pre svih Marina Berluskoni jer je gazda Silvio u godinama kada zgrtanje prestaje da bude važno.

Opirao se, ali jasno mu je da je zabava završena i da sada treba raskloniti stolove.

A tu nikakvog spektakla nema, pa je "Vitez" odjahao u prošlost.

A ona je, zbilja bila velika, ne samo u njegovim pričama...
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari