Atletiko - Devojčica sa šibicama, kako razbiti prozor i oteti pečenje?

  • Autor: Boris Jovanović

  • 02. maj 2017.

  • 12:18

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Ključna reč za istoriju, makar i onu alternativnu koju je Atletiko stvarao jeste uskraćenost. Formirajući mantru sami protiv svih, oni nose zaista težak krst, najbolji su, kada je bogati komšija još bolji. Da li je vreme da se razbije staklo i otme ono što misle da zaslužuju?

Atletiko - Devojčica sa šibicama, kako razbiti prozor i oteti pečenje?
Foto: EPA/MARISCAL
Atletiko Madrid uživa u lošem publicitetu. Moraću da vam srušim zabludu o siromašnom fudbalskom Robin Hudu sa madridskih margina. Mnogo pre nego što je Simeone rešio da svojom verzijom fudbalske dekadencije izazove negativnu emociju, ali i strah rivala, tim koji je boje pozajmio od omiljenog španskog jorgana je igrao na kartu "sami protiv svih".

Legendarni Hesus Hil je ovu mantru koristio da mobiliše navijače i provuče svakakav kriminal, političke i druge vrste, jednostavno je Atletiko predstavljao kao usamljenog jahača u kakvom špageti-vesternu. I njihova igra je do dolaska Radomira Antića koji ih je proveo ispod duge ličila uglavnom na to, razuzdani, razbarušeni, na momente tabloidni fudbal u senci velikog belog suseda.

To što će "Kalderon" skandirati "Real - tim vlade, sramota Španije", je ruganje bez istorijske osnove, Atletiko je dve od prve tri titule osvojio kao deo Frankove avijacije, obilno se koristeći moćima Generalisimusa i najmoćnijih falangista.

Bejl

Kasnije su završili kao odbačena maramica, jer se stari fašistički lukavac dosetio da brendira režim kroz Real Madrid.

To nije ostavilo jasno, navijače Atletika bez negativne emocije prema autoritarizmu pedesetih, u kombinaciji sa belim godinama španskog fudbala kada je Real bio najbolji tim na sveta. Logično, počeli su da stvaraju alternativnu istoriju i prisetili se baskijske umešanosti u svoje početke.

Ali, ostao je taj osećaj, "sami protiv svih", stešnjeni između katalonsko-kastiljanskog rivalstva, treći, uskraćeni brat u nasledstvu fudbalske Španije.

Atletiko je 1959. baš u polufinalu imao šansu da prekine Realov teror, igrala se majstorica u Saragosi, posle 2:2 u prva dva meča (nije važilo pravilo gola u gostima). "Beli" su slavili 2:1, Atletiko je imao tu nesreću da se njihove najbolje godine poklope sa Realovim, tamo na prelazu iz pedesetih u šezdesete, pa se i taj osećaj ukraćenosti svakako izrodio iz činjenice da si "najbolji drugi" u nekom vremenu.

Real je usvojio iritirajući stav kada je gradski rival u pitanju, stavio ih na ignore, kako bi se koncentrisao na Barselonu. Teško ćete naći ozbiljnog navijača Reala koji Madrileno doživljava kao nešto više od gradskog posla sa siromašnijim rođakom.

Grizman

Atletiko je šezdesetih osvojio evropski trofej, ali to nije promenilo njihov odraz u očima drugih. Nije pomoglo ni što ih je kasnije vodio argentinski "mesar" Huan Karlos Lorenco, čiji je Estudijantes svojevremeno proglašen za najprljaviji tim Južne Amerike. I takvi su stigli do finala sa Bajernom, i predvorja slave, a onda ih je Georg Švarcenbek golom trideset sekundi pre kraja uverio da od žabe ne biva princ. Bajern je izborio reprizu, u ponovljenom finalu rasturili su Madriđane, koji do Simeonea, nikada nisu bili ni blizu "Klempavka".

Antić je onom duplom krunom rehabilitovao veru u velike stvari, naterao i samog Hesusa Hila da se pijan sruši u Neptun fontanu na trgu gde "Jorgandžije" slave uspehe. Tada je Simeone patrolirao sredinom, u ovoj deceniji se vratio da donese svoj duh pobede na bilo kakav način.

Izgubio je dva finala od Reala, sada će imati priliku da ih izbaci u dva meča, to mu je vazda bolje išlo.

Modric

Na kraju, da vam razvejem još jednu iluziju, navijači Atletika, ma šta vi mislili, pripadaju svim slojevima, ali pošto ih je manje, ona bučna reakcionarna gomila slična Torenteu ume da preuzme vođstvo. Naslušao sam se gluposti o levičarskim opredeljenjima njihovih navijača, više svastika i rasističkih parola nećete videte nigde u Madridu od onih blizu obala Manzanaresa. Takođe, niko vam neće preporučiti, odlazeći "Kalderon" kao bezbedno mesto, nije u pitanju toliko ideologija, koliko napred pomenuta uskraćenost, taj osećaj lokalaca da im je oteto nešto što im pripada.

Manji klubovi u gradovima su uvek takvi, ubeđeni da su im vratili žvaku umesto kusura, da im je zavera zakačila svoje pipke za leđa, da im političke, finansijske pijavice sisaju krv...

Nije to ništa strašno, čak daje identitet i motiv. U slučaju Atletika, oni nekako liče na onu devojčicu sa šibicama iz Andersenove bajke, stalno gledaju kako bogatiji komadaju ćurku. U Simeoneovom slučaju, rešenje je samo jedno, razbiti prozor i oteti pečenje sa stola.

Hoće li se konačno osladiti?
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari