Alegrijeve pseće godine, o Vujketu, Bukovskom i revolucionarnoj pravdi...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 17. maj 2019.

  • 14:39

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Masimilijano Alegri je mahao maramicom iz revera pet godina, u njegovom Livornu kažu da je lako rizikovati tuđu budućnost, Juventus je odabrao da sam o tome odlučuje...

Alegrijeve pseće godine, o Vujketu, Bukovskom i revolucionarnoj pravdi...
Foto: Beta/AP Photo/Carlo Baroncini
Trenerima u Italiji treba računati pseće godine na klupi.

I pre nego se neko pozove na legendarnog Vujketa kome su koferi uvek bili spakovani, on je to mnogo bolje definisao kroz prvi zakon fudbala u kome igrači uvek pobeđuju, a treneri uvek gube.

Maks Alegri je izgubio, čak i ako preračunamo godine koje će u Juventusovim večnim kalendarima stajati odmah uz Trapatonijeve, borba je bila poput Leonidine, dirljiva, ali uzaludna.

Čovek koji je uvek, mišljenje domicilnih stanovnika Livorna o sebi samima, nosio kao maramicu u reveru i mahao njime prema novinarima, kolegama, igračima, sada je morao da razvije belu zastavu. Jer, Alegri nije ustuknuo u svojim milanskim godinama, potukao se i sa Gatuzom i sa Ibrom, ali u ovoj situaciji se baš zaleteo na planinu.

Pavel Nedved

Možda će se pokazati da je Maks samo petao koji je imao nesreću da se prvi oglasi, tek njegov uslov, novi Juventus, rođen iz pepela sitih i istrošenih nije prošao. Ne radi se o bolećivosti Nedveda i Paratićija koji su na kraju ubedili Anjelija da odustane od trofejnog trenera, više je u pitanju strah Juventusa od revolucionarne pravde. Ona ume da bude slepa, svedoci smo, ne može se usmeravati voljom, previše je hirovita.

Alegri je želeo da odseče petoricu, one koji ne umeju da se brane, one koji su odigrali najbolje dane i one koji ne ispunjavaju osnovni zahtev, praviti razliku u Evropi.

Ne kažem da je bio u pravu ili ne, to ćemo tek videti, sada kada su njegove ideje završile na smetlištu velikih planova, ali, oni u kancelarijama nisu mogli da zamisle Juve bez Mandžukića, Dibale, Pjanića, Aleksa Sandra i Kansela. Bez nekog od njih, da, ali bez svih? Nikako, tim pre što je Juventus, složili smo se Džoni sa Monda, navijač Intera čiji su džepovi uvek ispunjeni nadom, nedavno, sebi postavio novi uslov. Da pobeđuje i zabavlja, bilo tako što će sastrugari "zebru" sa dresa, bilo željom da se svidi, pre svega svojim razmaženim navijačima.

Alegri

U tom smislu Maks nije pravi čovek, on je fudbalski utilitarista, ne možeš da isteraš Italijana iz fudbalskog trenera, ne samo što je greh, već bi taj obred podrazumevao egzorcizam i scene za koje niko ne može da pretpostavi kako bi se završile.

Alegri je želeo da se reši Kansela, računajući da je bolje da bek kampuje na svojoj polovini, nego da se razbaškari na tuđem posedu, to su mu i najviše zamerali, u porazu od Atletika.

Alegri je želeo Mandžukića čija pluća dozvoljavaju da ga šetaš na terenu džojstikom i uvek budeš na dobitku ma gde se ta rulet loptica zaustavi. Ali, biologija je obesmislila taj pristup.

Alegri ne zna šta će sa Dibalom, to je kao Bugati koga voziš do prodavnice, vredno i beskorisno.

Alegri shvata da Aleks Sandro igra fudbal zbog novca a Spinacola jer je gladan lopte i aplauza, za taj korak ili dva Italijan će uvek biti brži.

miralem pjanic

Alegri razume da Pjanić nikada neće biti Pirlo, i to je ok, samo problem je što niko ne može da svira kao Mocart.

Ne treba kriviti Juventus što se odlučio za prijatnost izvesnosti, Nedvedu i Paratićiju ne treba glavobolja, to je Čeh iskazao kroz presudu treneru, tim je teško popraviti, čitaj, možda će neko iscediti više. Ostalo mu je da ubedi Anjelija na koga ima veliki uticaj, na kraju je uspeo, videćemo uz kakvu alternativu.

Teško je verovati da Juve nema "plan B", prosto, u velikim sistemima uvek postoje tri ili četiri prstenova osiguranja od havarije, nije to Černobilj, tu ne vladaju partijski kadrovi već tehnokrate.

Deo navijača se nadao uspostavljanju meritokratije, opojnom mirisu poznatog, povratku Kontea, ali odnosi sa Anjelijem i činjenica da je dupetom zatvorio vrata su onemogućili takav rasplet.

Anjeli Konte

Sigurno da Anjeli neće ustuknuti pred populizmom i horskim zahtevom, odluku je doneo sa određenim "bek-apom", sada treba videti za kog se pristalicu evolucije odlučio Juve.

Hoće li to biti čuvar klupe dok se pod Alpima ne ukaže Pep Gvardiola? U tom slučaju Siniša Mihajlović ima šansu koju mu je Konte svojim oklevanjem ukrao pre pet godina.

Da li Juve zaista veruje da će Poketino pod parolom "više od ovoga je nemoguće" posle eventualne pobede u Madridu potražiti novi izazov?

Ili će Didije Dešamp koji i dalje miriše na žaljenje jer je napustio Juventus nakon povratka u Seriju A, probati da napravi nešto na bis, na mnogo jačoj sceni i sa mnogo boljim orkestrom.

Moj pik neka bude Mauricio Sari, on je spreman da igra fudbal, uklapa se u imidž čoveka sa dokova koji veruje u rad i maksimu svog omiljenog pisca Bukovskog.

"Ako ćeš baciti kocku, čini to sa uverenjem, ili ne počinji".


Sari je u ovom trenutku baš to, kockar kome okolina ne veruje dovoljno. U Juventusu bi mogao da ih ubedi...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari