Ako "Sarizam" nije odgovor, šta jeste?
Autor: Boris Jovanović
utorak 08.05.2018.
12:55
Izvor: Sportske.net
Katastrofičnost je rođena sestra očaja, pa posmatranje Napolijeve sezone kao neuspešne nije za analizu, već dijagnozu. "Sarizam" jeste iskra, ali Napulj je pogrešno mesto, tu se plamen promene u Seriji A ne može razbuktati. Jednostavno, okruženje i pristu
EPA/CESARE ABBATE
Povezane vesti
"Pričali smo cele večeri, naručivao sam joj pića, zabavljao je, kikotala se. Onda se desilo nešto čudno, otišla je u toalet i tip za susednim stolom je učinio isto. Vratili su se zajedno i odšetali u noć. Tako da, možemo reći, imao sam je u posedu čitave večeri, a na kraju sam izgubio".
Znate li ko je ovo rekao?
Jedan od Bijelsinih apostola, Horhe Sampaoli, selektor Argentine, kada su ga upitali kako je mogao da izgubi utakmicu u kojoj je njegov tim držao loptu u posedu tri četvrtine vremena.
Ranije sam pisao o tome, Krojfova teorija da ti protivnik ne može dati gol ako je lopta kod tebe je srušena, ma koliko logično neukima zvučala, jer je polazila iz pogrešnih premisa. Teoriju je u komadiće razneo Fabio Kapelo u atinskoj noći 1994. Legendu je oživeo Gvardiola, uhadnuo život utopiji da će lepota spasiti fudbal i da najslađi orgazam, pobedu prošaranu strašću, podrazumeva dugi peting sa loptom.
Ono što danas u Italiji nazivaju slomom "Sarizma", kao pokreta koji je probudio nadu nije ništa drugo nego dokaz da ta budalasta verovanja javnosti u jačinu Davidove praćke obično završe naricanjem i fatalizmom.
Ako povučemo paralelu sa politikom, Italijani su skloni da svoju ogorčenost mejnstrimom (i mi smo slični) leče alternativnom metodom proglašavanja avanturista i amatera poput pokreta "Pet zvezda" za spasioce i takozvani treći put, čudesno izbavljenje.
Očajna vremena donose i očajna rešenja, kod nepismenih u politici je tako, fudbal nije ništa drugo do nastavak politike drugim sredstvima.
"Sarizam" nije propao, naprotiv. Napoli nije imao nikakvu šansu da postane prvak. One večeri kada su slučajno pobedili protiv Juventusa, zarobljenog i dalje u kaznenom prostoru Bernabeua, u kavezu sudije Olivera, priredili zemljotres duž predivne obale Sorenta to je bila samo lutkarska predstava, Pulčinela za željne srećnih krajeva.
"Mi smo osvojili titulu i nikada nije bila takva atmosfera. Možda jer je nama bio protivnik Milan, a ne Juventus. Ove godine su shvatili lično, kod Napolitanaca je to problem, oni nemaju naviku da pobeđuju, ali ni da realno sagledaju stvari", rekao je pre par dana Otavio Bjanki jedan od retkih koji je obrnuo igricu i pobedio sa Napolijem.
Ali, nikakva paralela se ne može povući, imao je Maradonu, postojalo je ograničenje u broju stranaca i fudbalera uopšte, stvarno, nije za poređenje.
Mauricio Sari je pobednik, bez obzira što će biti ispraćen kao drugi, sad zavisi od toga kakav bude špalir. On bi da se rastane kao prijatelj, ali ljudi poput De Laurentisa su skloni da od svega prave predstavu, u njegovim filmovima neko mora da bude negativac. Ludo je očekivati da će dozvoliti da se njegova igračka okrene protiv njega samoga, to postoji samo u hororima koje on ne snima...
"Sarizam" u osnovi ne postoji osim ovakvog scenarija, on se trkao protiv dva Juventusa, uostalom to je i objasnio rečima, da, izuzev Sitija, kada se računa kompletna ekipa od 22 fudbalera, Juventus ima dužu klupu od bilo koga u Evropi.
Priče o sudijama ne stoje, Sarija je ponela paranoja koja umesto lave kulja iz Vezuva, možete da pogledate analize suđenja i tabele koje izlaze u medijima, Napoliju su sudije donele više bodova nego Juventusu ove sezone.
Ne, mislim na nešto drugo. Sari nije mogao da rotira jer nije imao šta. Bilo bi zaista suludo pomisliti da neko sam sebi ispuca šaržer u nogu time što će istrošiti ekipu do neprepoznatljivosti u finišu prvenstva.
To je ono što mu De Laurentis zamera, što ne samo da pokazuje da predsednik o fudbalu nema pojma, već jednu drugu stvar, imanentnu italijanskom fudbalu i generalno bogatim ljudima. Svako ko podigne bolnicu, odmah gleda ka skalpelu i operacionoj sali, jer, što da ne, sigurno je kvalifikovan za operaciju na otvorenom srcu.
"Sarizam" je sistem napet do krajnje granice, puca na bilo kojoj neravnini, mašina je krpljena namernim ispadanjem iz LE i kupa, kako bi se oslobodila slepih putnika, odnosno smanjila težinu broda koji je već pramcem u vodi. Nisu oni disali na škrge zbog Sarijevih propusta i loše procene, već jer je znao da bi bilo kakva promena samo ubrzala krah.
Napoli ima 12 ili 13 igrača, svaka povreda i suspenzija znači da ćete morati da krpite mašinu kao Flojd i da ona možda i upali, ali do cilja neće stići. Svaku šansu Napolitanci su zakopali zimus, ne radi se tu o Politanu i Verdiju, to je zamajavanje mase na tribinama, jedini način bila je kupovina dva ili tri igrača koji bi odmah mogli da uđu u sistem bez opasnosti da pritisnu pogrešno dugme u odlučnom trenutku.
Nevolja je što su takvi preskupi, De Laurentis nema novac, ali ima moć da raspali maštu i da podloži peć očekivanja što je najviše nerviralo Sarija i on to nije krio.
Ostalo je dakle nadati se u nesavršenost Juventusa i to je bilo legitimno, iskreno, Napoli ove godine nije osvojio titulu, i neće je osvojiti nikada. Možete li da zamislite da sledeće godine Juventus ode u Feraru ili Krotone i ne dobije utakmicu? To se više neće desiti.
Podseća na jednu situaciju iz Premijer lige, ima oko deceniju. Benitezov Liverpul se trkao sa Junajtedom i na kraju osvojio 86 bodova, primio svega 27 golova, izgubio dve utakmice čitave sezone. Nevolja je što je Junajted na kraju imao četiri boda više.
"Odigrali su sezonu iz snova i bili drugi. To neće više nikada ponoviti", rekao je Ser Aleks (Bogu dobrom hvala, stari je stabilno, oporavlja se). Nije to proročanstvo, samo potpuno precizna definicija nečijeg uspeha, bio si najbolji što ćeš biti dugo, dugo vremena i to nije dovoljno...
Ovo me vraća na priču Serđa Bertija (menadžer Kolarova) i možda najpoznatijeg italijanski agenta od pre sedam godina.
"Juventus je toliko ispred ostalih da će deset sezona u nizu biti prvak", rekao je posle prve titule od oih sedam u nizu dostojanstveni gospodin. I ne, nije mislio na tim, već sistem.
Sada, kada Napoli čeka pad i kada nema ni naznaka da se oni zaista veliki poput Milana i Intera mogu otresti jarma koji im je nametnut finansijskom i svakom drugom propašću u ovoj deceniji, postavlja se pitanje šta je odgovor, ako ne "Sarizam"?
I tog odgovora u doglednoj budućnosti nema, zbog toga je pogrešno proglašavati Sarija gubitnikom, jer nije problem u ideologiji. On je najdalje stigao što se u realnosti može, za sve preko toga Napoli je potpuno pogrešno mesto za revolucionarni prevrat u italijanskom fudbalu.
Jer on mora da počne od pragmatizma umesto parola, od tihe urote umesto klicanja, od cinizma umesto strasti.
Znam, zvuči gorko. Samo imajte da pobeda nije tabula rasa, već nešto poraslo iz cinizma obaveštenih i realnih kada se prašina bitke slegne. Iza ostaju samo istrulele nade...
Znate li ko je ovo rekao?
Jedan od Bijelsinih apostola, Horhe Sampaoli, selektor Argentine, kada su ga upitali kako je mogao da izgubi utakmicu u kojoj je njegov tim držao loptu u posedu tri četvrtine vremena.
Ranije sam pisao o tome, Krojfova teorija da ti protivnik ne može dati gol ako je lopta kod tebe je srušena, ma koliko logično neukima zvučala, jer je polazila iz pogrešnih premisa. Teoriju je u komadiće razneo Fabio Kapelo u atinskoj noći 1994. Legendu je oživeo Gvardiola, uhadnuo život utopiji da će lepota spasiti fudbal i da najslađi orgazam, pobedu prošaranu strašću, podrazumeva dugi peting sa loptom.
Ono što danas u Italiji nazivaju slomom "Sarizma", kao pokreta koji je probudio nadu nije ništa drugo nego dokaz da ta budalasta verovanja javnosti u jačinu Davidove praćke obično završe naricanjem i fatalizmom.
Ako povučemo paralelu sa politikom, Italijani su skloni da svoju ogorčenost mejnstrimom (i mi smo slični) leče alternativnom metodom proglašavanja avanturista i amatera poput pokreta "Pet zvezda" za spasioce i takozvani treći put, čudesno izbavljenje.
Očajna vremena donose i očajna rešenja, kod nepismenih u politici je tako, fudbal nije ništa drugo do nastavak politike drugim sredstvima.
"Sarizam" nije propao, naprotiv. Napoli nije imao nikakvu šansu da postane prvak. One večeri kada su slučajno pobedili protiv Juventusa, zarobljenog i dalje u kaznenom prostoru Bernabeua, u kavezu sudije Olivera, priredili zemljotres duž predivne obale Sorenta to je bila samo lutkarska predstava, Pulčinela za željne srećnih krajeva.
"Mi smo osvojili titulu i nikada nije bila takva atmosfera. Možda jer je nama bio protivnik Milan, a ne Juventus. Ove godine su shvatili lično, kod Napolitanaca je to problem, oni nemaju naviku da pobeđuju, ali ni da realno sagledaju stvari", rekao je pre par dana Otavio Bjanki jedan od retkih koji je obrnuo igricu i pobedio sa Napolijem.
Ali, nikakva paralela se ne može povući, imao je Maradonu, postojalo je ograničenje u broju stranaca i fudbalera uopšte, stvarno, nije za poređenje.
Mauricio Sari je pobednik, bez obzira što će biti ispraćen kao drugi, sad zavisi od toga kakav bude špalir. On bi da se rastane kao prijatelj, ali ljudi poput De Laurentisa su skloni da od svega prave predstavu, u njegovim filmovima neko mora da bude negativac. Ludo je očekivati da će dozvoliti da se njegova igračka okrene protiv njega samoga, to postoji samo u hororima koje on ne snima...
"Sarizam" u osnovi ne postoji osim ovakvog scenarija, on se trkao protiv dva Juventusa, uostalom to je i objasnio rečima, da, izuzev Sitija, kada se računa kompletna ekipa od 22 fudbalera, Juventus ima dužu klupu od bilo koga u Evropi.
Priče o sudijama ne stoje, Sarija je ponela paranoja koja umesto lave kulja iz Vezuva, možete da pogledate analize suđenja i tabele koje izlaze u medijima, Napoliju su sudije donele više bodova nego Juventusu ove sezone.
Ne, mislim na nešto drugo. Sari nije mogao da rotira jer nije imao šta. Bilo bi zaista suludo pomisliti da neko sam sebi ispuca šaržer u nogu time što će istrošiti ekipu do neprepoznatljivosti u finišu prvenstva.
To je ono što mu De Laurentis zamera, što ne samo da pokazuje da predsednik o fudbalu nema pojma, već jednu drugu stvar, imanentnu italijanskom fudbalu i generalno bogatim ljudima. Svako ko podigne bolnicu, odmah gleda ka skalpelu i operacionoj sali, jer, što da ne, sigurno je kvalifikovan za operaciju na otvorenom srcu.
"Sarizam" je sistem napet do krajnje granice, puca na bilo kojoj neravnini, mašina je krpljena namernim ispadanjem iz LE i kupa, kako bi se oslobodila slepih putnika, odnosno smanjila težinu broda koji je već pramcem u vodi. Nisu oni disali na škrge zbog Sarijevih propusta i loše procene, već jer je znao da bi bilo kakva promena samo ubrzala krah.
Napoli ima 12 ili 13 igrača, svaka povreda i suspenzija znači da ćete morati da krpite mašinu kao Flojd i da ona možda i upali, ali do cilja neće stići. Svaku šansu Napolitanci su zakopali zimus, ne radi se tu o Politanu i Verdiju, to je zamajavanje mase na tribinama, jedini način bila je kupovina dva ili tri igrača koji bi odmah mogli da uđu u sistem bez opasnosti da pritisnu pogrešno dugme u odlučnom trenutku.
Nevolja je što su takvi preskupi, De Laurentis nema novac, ali ima moć da raspali maštu i da podloži peć očekivanja što je najviše nerviralo Sarija i on to nije krio.
Ostalo je dakle nadati se u nesavršenost Juventusa i to je bilo legitimno, iskreno, Napoli ove godine nije osvojio titulu, i neće je osvojiti nikada. Možete li da zamislite da sledeće godine Juventus ode u Feraru ili Krotone i ne dobije utakmicu? To se više neće desiti.
Podseća na jednu situaciju iz Premijer lige, ima oko deceniju. Benitezov Liverpul se trkao sa Junajtedom i na kraju osvojio 86 bodova, primio svega 27 golova, izgubio dve utakmice čitave sezone. Nevolja je što je Junajted na kraju imao četiri boda više.
"Odigrali su sezonu iz snova i bili drugi. To neće više nikada ponoviti", rekao je Ser Aleks (Bogu dobrom hvala, stari je stabilno, oporavlja se). Nije to proročanstvo, samo potpuno precizna definicija nečijeg uspeha, bio si najbolji što ćeš biti dugo, dugo vremena i to nije dovoljno...
Ovo me vraća na priču Serđa Bertija (menadžer Kolarova) i možda najpoznatijeg italijanski agenta od pre sedam godina.
"Juventus je toliko ispred ostalih da će deset sezona u nizu biti prvak", rekao je posle prve titule od oih sedam u nizu dostojanstveni gospodin. I ne, nije mislio na tim, već sistem.
Sada, kada Napoli čeka pad i kada nema ni naznaka da se oni zaista veliki poput Milana i Intera mogu otresti jarma koji im je nametnut finansijskom i svakom drugom propašću u ovoj deceniji, postavlja se pitanje šta je odgovor, ako ne "Sarizam"?
I tog odgovora u doglednoj budućnosti nema, zbog toga je pogrešno proglašavati Sarija gubitnikom, jer nije problem u ideologiji. On je najdalje stigao što se u realnosti može, za sve preko toga Napoli je potpuno pogrešno mesto za revolucionarni prevrat u italijanskom fudbalu.
Jer on mora da počne od pragmatizma umesto parola, od tihe urote umesto klicanja, od cinizma umesto strasti.
Znam, zvuči gorko. Samo imajte da pobeda nije tabula rasa, već nešto poraslo iz cinizma obaveštenih i realnih kada se prašina bitke slegne. Iza ostaju samo istrulele nade...