"Les diables rouges" - Belgijska priča

  • Autor: Boris Jovanović

  • 05. jul 2014.

  • 13:06

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • email

"Belle epoque" belgijskog fudbala su osamdesete. Mada se tom timu pripisuju nadljudske sposobnosti, sadašnji igrači su neuporedivo talentovaniji. "Zlatnoj generaciji" je Maradona odsvirao kraj, može li Mesi isto, ili je ovo početak novog zlatnog doba za Belgijance?

Od Belgijanaca ćete teško doći do reči ako slučajno pomenete Argentinu.

Zapalili ste fitilj - priču o njihovoj zlatnoj generaciji osamdesetih. Tada su valjda jedini put u istoriji da su imali bolju reprezentaciju od komšija koje su reper za sve, Holanđana.



Belle epoque "Đavola" počeo je na EP u Italiji 1980. U tadašnjem formatu, igralo je osam ekipa u dve grupe, pobednici su se borili za titulu. Malena Belgija od koje niko nije puno očekivao je remizirala sa Englezima i domaćinom, dobila Špance i na osnovu većeg broja postignutih golova otišla u meč za titulu ispred nosa "Azura".

Tamo ih je zaustavila Nemačka, "Toranj" Horst Hrubeš je presudio kako to Nemci umeju, u finišu, završilo je 2:1, ali je to bio najveći rezultat u istoriji kraljevine u kojoj fudbal nije privilegovani sport, poput Holandije.

Belgijanci su na otvaranju Mondijala 1982. na "Kamp Nou", Maradoninom stadionu šokirali Argentinu. Oni to prvenstvo posmatraju kao mitsko, iako ono to nije. "Mali Princ" Franki Verkauteren je uposlio Edvina Vanderberga, sve pre i posle toga bio je katanac selektora Tisa. Ludo Koek je prebio Maradonu, pa su "Đavoli" stigli do najznačajnije pobede u istoriji. Sve pre toga, a bila su tri predratna i dva posleratna učešća na Mondijalima, završavalo se u prvom kolu.



Zanimljivo, iscrpljeni Belgijanci su nakon trijumfa nad svetskim prvakom jedva pobedili Salvador koji je služio kao vreća za udaranje (Mađari su im dali 10), i remizirali sa Mađarima i našli se u osmini finala.

I tu je bio kraj, Bonjek ih je rasturio u duelu sa Poljacima, dobili su ih i Sovjeti. Ono o čemu vam Belgijanci neće pričati je da je to bio tim koji je umeo da se brani, i pre i posle toga imali su problem kada je rival defanzivan i doživljavali neverovatne padove koncentracije.

Recimo 1984. su pobedili na EP u Francuskoj samo avanturistički nastrojenu Jugoslaviju, od Francuske su primili pet komada, a protiv Danske su odigrali 40 minuta, poveli sa 2:0 i onda se raspali.

Belgijanci su tih godina praktično bili naslonjeni na odlični Anderleht, ali su najveće zvezde tog tima bili stranci, Španac Lozano i Danac Olsen.

Svejedno, najfiniji trenutak istorije Belgijanci su doživeli u Meksiku 1986.

I ovde će vam ispričati lovačke sage o talentu tog tima, ovaj iz 2014. je, kada pričamo o potencijalu, mnogo bolji. Ali, ta Belgija je bila u zenitu, sa Pfafom, Geretsom, Kulemansom, Vanderejkenom, Leom Klajstersom (otac Kim Klajsters) koji su bili u tridesetim. Naravno, sve je to oplemenila mlada zvezda Anderlehta, izvesni Enco Šifo, sin  italijanskih imigranata i praktično jedini čovek koji je rušio stroge Tisove šeme.

Ekipa se nije mnogo pomerila od svog osnovnog opredeljenja, da se brani zubima, koristi brzinu napadača i dobija mečeve na kontru. Ipak, stvari su krenule posve neočekivanim tokom.

"Les Diables Rouges" su na tom prvenstvu dobili samo dve utakmice i stigli do polufinala. Sistem takmičenja im je omogućio da kao trećeplasirano iz svoje grupe, sa tri boda odu u osminu finala. Dobili su jedva Irak, izgubili od Meksikanaca, odigrali nerešeno sa Paragvajem.



Ali, kada se stiglo do osmine finala, tim je pokazao da može da pobeđuje i lepo. Naime, oni su u jednoj od epskih utakmica prvenstva savladali SSSR osvetivši se za poraz iz Španije, sa 4:3. U produžetku su, posle 2:2 u regularnom delu Niko Klasen i štoper Stefan Demol srušili sovjetsku imperiju, bilo je 4:3.

Onda su "Đavoli" u četvrtfinalu posle penala izbacili Španiju. Oni su u taj meč ušli kao autsajderi, u pitanju je tim "Crvene furije" koji je predvodio Butragenjo i koji je ispalio "petardu" u odlične Dance u osmini finala. Ali, Belgija je vodila golom Kulemansa, na kraju iako je Senjor u finišu spasao Španiju, Tisov tim je pogodio svih pet penala i izazvao divlje slavlje na ulicama domovine.



Toliko su bili ponosni da je poraz od Argentine bio prihvaćen kao neminovnosti. Umorna Belgija se branila, oba gola (dao ih je Maradona) pala su u nastavku. Sudije su pogurale Argentince, dve kontre koje su mogle da šokiraju favorita u prvom poluvremenu su zaustavljane zbog ofsajda koji je jedino video pomoćni sudija. Svejedno, malo se o tome pričalo, Belgija je bila ponosna na polufinale.

Izgubili su u još jednom produžetku za treće mesto od Francuske i srećni se vratili kućama.

Ostala je legenda, možda i preterivanje, ali niko nije bio ni blizu "zlatne generacije".

Ova je po mom skromnom mišljenju bolja, ali da li i dovoljno dobra da danas ode među četiri najbolje ekipe? Tamo bi mogli da ih sačekaju, Holanđani, kako rekoh reper za Belgijance u fudbalu.
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari