Ispovest kapitena, Kolarov, bombe, želja da budeš bolji, da pokažeš da je Srbija zemlja ratnika...

"Bio je to čudan zvuk. Čujem i danas kad zatvorim oči. Nisu bile sirene na koje smo se navikli, nego neki, fijuk, kao u filmu, zvučalo je zastrašujuće, prijatelji i ja smo se okrenuli i počeli da pedalamo brzo, biciklima ka kući".

"Boili smo blizu, čuo se neki novi zvuk, eksplozija, gledao sam ka nebu i video kako avion pada na zemlju.

To je avion koji su oborili blizu Beograda, moja kuća nije daleko".

"To je bio život u Srbiju u kasnim devedesetim".

"Sedeo sam kod kuće nekoliko sati, nisam shvatao šta sam video. Nije trebalo da traje rat toliko dugo, ja sam se radovao, jer nisam ništa razumeo, nije se išlo u školu pa sam imao vremena za drugare i da igram fudbal".

"Srećam se kada su pale prve bombe. Imao sa 14 godina, Nikola, moj brat i ja smo sedeli sa mamom u sobi, gledala je neku špansku seriju, nije propustila epizodi".

"Imali smo jedan TV, sedeli smo sa njom, nemam pojma ništa o seriji, nisam pratio. A onda je počelo da se trse, kapija i ulazna vrata, kasnije smo čulo da je Beograd bombardovan".

"Nismo napuštali kuću dva dana, probaš da spavaš između eksplozija. Sećam se kako avioni proleću, zbunjenosti, bio sam veoma mlad. Niko nije znao šta da radi kod nas, mi smo malo mesto u Vojvodini, nema šta da se radi, svi se znamo. Međutim, vremenom počelo je da se živi tako, pod bombama, šta možeš. Desilo se nešto što nikad nisam mislio da će biti, nedostajala mi je škola".

"Brat i ja smo bili sami, otac i majka su radili, po ceo dan smo bili u dvorištu, lopta i drvena kapija, to je bio gol. Deo toga, gornji levi ugao, kad pogodiš baš se čulo.

"Ta prokleta deca opet šutiraju loptu, vikale su komšije. Moj cilj je bio da pogodim, kad ih čujem da viču, znam da sam dobro šutirao".

"I tako, iz dana u dana, zaletim se, leva noga, jak šut, beng".

"Hteo sam da budem Siniša Mihajlović. On ih je davao, igrao za Zvezdu, bili su legende, više od legendi, prvaci Evrope, pre nego što je to postalo Liga šampiona. Ja sam bio šestogodišnjak, ali bio je to veliki trenutak za sve u zemlji. Mada, već je počela frka, problemi, nije bilo lako u našoj zemlji. Baš zbog toga, taj uspeh je bio veliki".

"Kad msmobrat i ja odrastali, rat je postao veći deo naših života. Shvatili smo fudbal kao šansu koju ne smeš da propustiš. Tukli smo se, borili, ja sam bio previše takmičar. Svađali smo se ko je jači, pa da proverimo zaleteli smo se jedan ka drugome, kao kad skočiš za loptu, zvuči sada glupo, ali bilo smo tinejdžer. Obračun kao u vesternu, 12 koraka, zaleteli smo se, uništio sam ga, počeo je da viče na podu..."

"Zovi oca, Lagali smo da je pao, otac ga je odveo u bolnicu, slomio je ključnu kost".

"Interesantno je bilo objasniti doktorima šta se desilo. Te bitke su me ojačače. U fudbalu želite da budete bolji, sve bolji, to me nikada nije napuštalo, iako je u zemlji bilo sve gore. Igrao sam za Čukarički 2004. tim u Beogradu, i ima jedan trenutak o kome i danas mislim. Dobili smo na nekom turniru u Holandiji, neočekoivano. Odmah posle toga su nas prebacili, nas šestoricu u prvi tim. Trener nije bio srećan, borili su se za prvu ligu. Na prvom treningu tim je već imao 23 igrača, pa nas je trener naterao da idemo da trčimo"

"Idite pet krugova u šumu i ne vraćajte se dok to ne uradite".

"Dugi su to bili krugovi, znam da smo bili umorni, neko je predložio da stanemo, iako nas niko ne kontroliše. Ostali su se složili, ja ne. Nisam razumeo to da odustanem ili ne uradim, trčao sam i taj poslednji, umalo se nisam onesvestio. Ali nisam to radio zbog njih, ili trenera, već zbog sebe.

Ako snimate film o meni, ubacite tu scenu.

Otišao sam u Lacio nekoliko godina kasnije, to je prvi put da sam bio sposoban da izdržavam porodicu, to mi je značilo sve. Nisam mislio o transferu kao velikom uspehu, već o početku. Morao sam da krenem od početka, da budem rezerva, da stignem do bitne uloge. Naučio sam mnogo u to vreme, stigao do nacionalnog tima.

"Sećam se da sam obećao majci u 12. godini da ću igrati u Premijer ligi. I znao sam da ću tamo doći.

Prilika je stigla iz Sitija, da napravim nešto veliko. Prilika da budem bolji. Igrao sam za Srbiju na Mundijalu 2010. Ne mislim da sam sebičan, ali to je prvi put da sam tako osećao da igram za tim.

Kao vojnik, skoro, zastava, dres, ljudi koji me bodre kod kuće. Kako sam bio ponosan i znam i zbog čega. Mi smo prošli ono što niko ne može da zamisli iz većine zemalja, i kada imamo priliku da se pokažemo, mi umemo da uradimo najbolje da pokažemo ko smo, ratnici.

"Nismo se proslavili, ali dobili smo Nemačku, razlog da verujemo da smo fudbalska nacija. Kao igrač Sitija to je najlepši period života. Dve Premijer lige, kup, dva Liga kuša, to neću da zaboravimo i naravno, 'Aguerooooooo', to to je najlepši trenutak, to ćemo uvek imati, taj gol za titulu.

"I dalje smatram Siti za svoj klub. Pre par meseci, kada je Siti bio blizu titule, Džeko i ja smo gledali Junajted protiv VBA kada smo busom išli na našu utakmicu. I Junajted je izgubio, VBA je bio poslednji na tabeli, osećali smo se 'plavima' ponovo, taj klub ima mesto u mom srcu.

Sada sam se vratio u Rim. U Romu, kao da je 2010. ponovo. Igram za Srbiju na Mundijaju, žena i deca me gledaju u Italiji. Roditelji su u Srbiji, ne dam im da dođu u Rusiju. Mama je bila četiri utakmice u životu, izgubio sam sve. Otac je previše nervozan, puši previše, treba mu da bude kući.

"Tu smo na Mundijali imam posebnu odgovornost kao kapiten, kao vođa, sanjao sam to. Imamo šansu, nemate ideju šta da očekujete od nas. I to nam se sviđa, ne znate koliko je kreativan Sergej, koliko je dobar Tadić, daćemo ono najbolje. Ovo je šansa koju smo čekali, svi se sećamo rata, sirena, bombi, patnje. I olakšanja posle svega, bili smo deo toga, ovo je velika šansa, probaćemo da je iskoristimo.

                                                                        Players tribune