Fan zona u Moskvi - Nj. V. Selfi, drugarstvo, veselje, samo malo politike i poneki osvajač

U Moskvi u ponedeljak nije bilo mnogo fudbalskih sadržaja kojima ste mogli prisustvovati uživo (jedan pres u hotelu i 15 minuta otvorenog treninga Poljske) i zato je to bio idealan dan da se obiđe nezaobilazna destinacija tokom mundijala - fan zona i sve ono što ona nudi.

Kako smo naveli u prvoj razglednici iz Moskve, prestonica Rusije je neprepoznatljiva tokom Svetskog prvenstva, jer je ceo centar grada posvećen najvećem fudbalskom prazniku na svetu.

Bukvalno od Boljšoj teatra, pored spomenika Marksu (da, da) u samom centru grada, pa onda preko celog Crvenog trga kreću se reke navijača u različitim dresovima i sa različitim obeležjima. Ali, bukvalno reke i upada u oči gomila Kolumbijaca i Meksikanaca.

U početku sam malo fotografisao, ali to brzo izgubi smisao jer je sve u znaku fudbala i dresova i bukvalno bi svaka fotografija bila ista. Utisak (nama od 40 i kusur godina) malo kvari to što se ljudi ne zabavljaju i ne razgledaju, već samo "cepaju" selfije i fotografišu se. Lenjinov mauzolej je zatvoren za javnost, ali na samom trgu i na ulazu u Hram Vasilija Blaženog slivale su se reke ljudi sa telefonima u rukama, razgledale, fotografisale se i pozirale za telefone i poneki foto-aparat.

Ali, u toj ljudskoj bujici bilo je, naravno, nekoliko zanimljivih sagovornika. Odmah sam naleteo na dvojicu Australijanaca, za koje bih znao da su "odozdo" i da nisu imali žute dresove "sokerusa". Jer, (oprostite mi na nacionalnim stereotipima) koja druga zemlja proizvodi skoro dvometraše atletske građe koji svuda idu u "japankama"?

Fil i Džastin bili su zadovoljni uprkos porazu od Francuske.

"Reprezentacija nam je s*anje, ali smo se dobro držali. Ne očekujem da prođemo grupu, jer nam je tim baš loš, ali vi zato imate dobar tim: Mitrović, Matić, Tadić, Milivojević...", okej, Džastine, jasno je da pratiš Premijer ligu.

Nego, zanimalo me kako posle histerije britanskih medija ljudi iz zemlje Komonvelta vide Moskvu i Rusiju uopšte? Da li se osećaju bezbedno?

"Ma da, da. Sve je fudbal, svi su prijateljski raspoloženi. Niko više i ne veruje velikim medijima, a nemojte ni vi da verujete vašim kada pišu o nama. Bili smo i u Brazilu pre četiri godine, putovali smo svuda po svetu i uvek smo nailazili na prijateljske i dobre ljude", priča Fil.

Okej, pošteno. Pozdravili smo se i razmenili dobre želje. A nešto dalje na Crvenom trgu naleteo sam na čoveka u dresu Holandije, ali sam odmah prepoznao američki akcenat. Nisam se prevario, Džon je došao iz Filadelfije da gleda Svetsko prvenstvo. Ali, Amerikanac u dresu Holandije na ovom Mundijalu?

Pa, prijatelju, dvostruki promašaj.

"Haha, tako je, ali šta da se radi. Volim fudbal. To što vi mislite da Amerikanci ne vole fudbal je predrasuda, popularan je sport i pratimo ga, naročito reprezentativni", objašnjava Džon.

Ali, da odeš na drugi kraj sveta i to kad ne igra tvoja reprezentacija?

"Pa, dobro, nego jesi li video ti kakve su Ruskinje? Da li se sad razumemo? Čujem da je u Rumuniji i Srbiji još lepše, pa možda naletim i do vas nekad", odgovara Džon "osvajač".

Važi, care, srećno.

Malo dalje sam naleteo na Santjaga, momka u Mesijevom dresu, sa istetoviranom desetkom na listu. Odmah je pristao na razgovor, ali se nije dao isprovocirati.

"Nema šta, odigrao je lošu utakmicu, svakom se dešava, ali je i dalje najbolji na svetu", kao u dahu odgovara Santjago.

On, inače, navija za Atletiko Tigre iz Buenos Ajresa, pa nije čudno što ima racionalan pristup, koji obično nemaju navijači rež...najvećih klubova.

A imaš li objašnjenje kako to da Argentina uvek ima vrhunske igrače, a nikad ne stigne do kraja i nikad ne igra kao tim?

"To je tačno, mi nemamo tim. To svi znaju, to nije tajna, to je jedan skup individualaca, koji plus ne trpe odgovornost i pritisak i samo hrane Mesija loptama. To rade i u Barseloni, ali tamo svi igraju, a ovde samo žele da se otarase lopte i odgovornosti što pre i čekaju da Mesi to reši. Pa ne može tako. Sve je to zbog ogromnih sujeta, zato nemamo atmosferu", objašnjava Santjago u centar srž problema "gaučosa".

Naravno, oko Crvenog trga i u centru grada ima mnogo policije, koja mirno stoji sa strane i posmatra navijače i praktično je neprimetna. Činjenica je da nikog ne diraju, ali je pitanje da nije Svetsko prvenstvo šta bi rekli raspevanim Marokancima i Kolumbijcima koji su na sav glas pevali u jednom od kafića u centru.

Inače, neverovatnom igrom sudbine, negde oko stanice metroa sam naleteo na dvoje od troje Poljaka koje sam upoznao dan pre. Možda i nije toliko neverovatno, jer je centar grada i fan zona, ali opet...Nismo mogli da propustimo priliku da odemo na kafu.

Troje istočnih Evropljana, ispucali malo fudbal i prešli, naravno, na politiku. Kako se živi u Poljskoj, kakve su slobode medija, ko kontroliše policiju, sudstvo, ko sprovodi popularne mere.

"Vidi, ovi naši sada daju po 125 evra mesečno za svako novorođeno dete, a penzioneri dobijaju po 75. Tako kupuju glasove, kao da narod ne zna da ne može tako večno i da pare ne padaju sa neba i da neko to mora da plati. Ne mogu da verujem da vlast misli da narod može da poveruje u takvu glupost", strastveno objašnjava moj bradati prijatelj.

Na šta je, naravno, jedini odgovor znalačko: "he, he, he".

Naš mali samit, kada smo već odlazili, prekinuo je jedan Slovenac sa svojim sinom. Kaže da nisu došli zbog fudbala, već je sina po završetku osnovne škole hteo da nagradi putovanjem negde u svet, po njegovom izboru. Dečak ne priča srpski (hrvatski) ("nove generacije ne znaju"), a kaže da je izabrao Moskvu zbog Lenjina, Marksa...

"Neeeee!", maltene u glas vičemo Poljak i ja, obojica preko 40. godine.

Strastveno objašnjavam dečaku, koji me ne razume, da mi nismo mladi Amerikanci, Kanađani, Britanci, da smo mi i naši roditelji živeli taj komunizam, a da je kod nas u SFRJ bio najbolji komunizam koji je ikad postojao, ali da to prosto ne radi i ne funkcioniše kod vrste zvane "ljudi".

Poljak se ubacuje sa "sve sam razumeo i apsolutno se slažem", na šta nas nasmejani Slovenac sa osmehom umiruje rečima: "nema veze, važno je da mladi imaju neke ideale, naučiće ih život". Potrajao bi taj razgovor još dugo, ali je bilo vreme za rastanak.

Sve u svemu, navijačka zona je baš kao i u svim drugim gradovima sveta, šarena, vesela, pretrpana, samo što je sve veće nego bilo gde drugde (čak i su i Australijanci iz petomilionskog Sidneja bili impresionirani dimenzijama svega u Moskvi), ali prijateljstvo, fudbal, radost i slikanje mobilnim nisu.

Čitajte nas i dalje, specijal Sportskih posvećen Mundijalu nalazi se tačno OVDE.