Zvezda i Partizan - Kad je država Medići...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 09. april 2014.

  • 09:04

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Kako smo se navikli da se država i njene sluge ponašaju kao srednjevekovne mecene? Zbog čega se samoupravljački koncept u sportu tretira kao beli medved? Da li je država pogrešno shvatila svoju ulogu i zbog čega je privatizacija Sveti gral?

Zvezda i Partizan - Kad je država Medići...
Znate šta je najtužnije od svega?

Što smo nekako, dok premećemo tržište i liberalni kapitalizam među zubima poput ishlapele žvake, završili na tome da je normalno da javna preduzeća sponzorišu profesionalni sport.

Sad, istina je da su ta preduzeća manje javna, a više državna, i da se njihove bisage u Srbiji posmatraju kao plen onoga sa najoštrijim zubima, ali svejedno, Srbi su u biti samoupravljači.

To podrazumeva da mi nešto pripada, sad da li zbog toga što sam debeo, lep, popularan, ili mi u ličnoj karti piše da nisam skorojević, manje je važno. Tek, imam tapiju na poziciju u sistemu koji moju umišljenu posebnost mora da prepozna kroz nagradu.

Plastično, proglasio sam se za britansku kraljicu i država je dužna da me tako tretira u budžetskim davanjima. Zvuči glupo, kad se ovako napiše, ali Partizan i Zvezda su sebi dodelili plemićke titule.

Reći ćete, ali imaju najviše navijača?

Tačno drugari, samo to je otežavajuća okolnost. Koliko si nesposoban da ne možeš da mobilišeš takve da odvoje od usta kako bi hranili strast?

Jer, jednom je Bata Stojković u "Balkanskom špijunu" primetio da svi hoće da jedu i rade ono ispod jorgana, i da to košta. Tako je sa svim strastima, a koračanje pod klupskom zastavom je jedna od najžešćih, mora nešto da te zaboli osim glave kad pogledaš recimo, koliko su Partizan i Zvezda loši u fudbalu.

I dok igraš džepni bilijar prevrćući poslednje među prstima za klub, guraš ratio od sebe, sakrivaš se, jer razum je neželjeni svedok. To se zove emocija i država sa tim nema ništa. Njena je uloga da pristojan svet zaštiti od onih ošišanih budaletina što se iživljavaju na tribinama. Ili da proveri plaćaju li klubovi porez na to što si iscedio iz kasice prasice da bi hranio svoju strast.

Sve to znate?

Ali, opet prihvatate igru u kojoj monopolista finansira profesionalni sport od vaše kinte, bez da vas konsultuje. Kad sam poslednji put proveravao, građani nisu potpisali dozvolu da se država pojavljuje kao mecena u sportu.

Svi ti Medičijevi iz javnih preduzeća osim što rade na dugme koje pritiskaju oni koji su ih postavili, kupuju sebi ulaznicu u svet sporta rasipajući tuđe.

Pre neki dan sam se smejao vlasniku Kardifa, odudara od one  engleske trave i tradicije, ali prisetio sam se da baca svoje novce.

"Privatizacija", zagrajaše svi.

Pali ste već na onim osnovnim pitanjima što nauče i najnetalentovanija piskarala, "ko", "kako","zašto".

Hajde da napravimo jasnu razliku, fudbalski klubovi će teško naći gazdu, ako to ne podrazumeva hektare, odnosno vlasništvo nad onim stadionima iz doba Jure i okolnih parcela. Priče o prodavanju pet garnitura dresova, igrača i izlizanih lopti, sa dugovima poput tornja na Avali i igranja u ovakvoj ligi su zaluđivanje neukih.

Brend?

Kada budete izračunali prihod od ulaznica, marketinga i TV prava, bome će vam ta reč izazvati smeh od koga biste se mogli zagrcnuti. Partizan i Zvezda nisu roba, niti imaju široku potrošnju dok ovako funkcionišu. Da bi se to promenilo, potrebno je da se i drugi promene, pre svega društvo. To vreme i strpljenje Srbija je odavno izgubila, usput duboko verujući da postoji nadmoćna sila koja se pojavljuje neočekivano i rešava stvari preko noći.

Košarka?

U Evropi nije profitabilna, očekivati da mi Srbi budemo avangarda baš nije zasnovano na pozitivističkoj filozofiji. Drugim rečima, trka da se bude konkurentan u Evropi može da bude zasnovana samo na pravljenju igrača. To opet podrazumeva strpljenje, ali kad državne firme zatvore slavinu, teško će se naći neko spreman da ulaže takve sume.

Pravo je pitanje šta mi želimo od profesionalnog sporta?

Ako ćemo promovisati državu preko klubova, to je no,no u demokratiji jer podrazumeva mešanje aparata koji je lako kvarljiv.

Ako ćemo tražiti način da se prilagodimo krhkom tržištu, za početak bi trebalo smanjiti apetit i napraviti plan, nije baš hrana na tačkice kao posle 1945. ali smo pećinu sa svačijim i ničijim novcima ispraznili. Sada više nije pitanje hoćemo li, jasno je da nećemo, jer nemamo.

Ali, nemamo ni odgovor kako dalje.

Nisam optimista, mi kao narod nismo nikada bili dobri u ponavljanju lekcija i kretanju od prve strane. Nekako uvek iscepamo udžbenik ili ga iskoristimo za potpalu kad se provučemo u sledeći razred...

Danas su Partizan i Zvezda u situaciji čoveka kome je ostava puna paučine, nema ni od koga da pozajmi za hranu, a niko ne želi da kupi ni prazni frižider.

Niko ne zna šta se sa tim gladnim jadničkom desilo, mada svi pretpostavljaju...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari