Završni račun

  • Autor: Boris Jovanović

  • 12. jul 2012.

  • 12:42

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • email

Reizbor fudbalskog predsednika nije posledica njegovog činjenja ili nečinjenja, to sa glasanjem nema nikakve veze. Pogled na protekle četiri godine samo razotkriva svu iskrivljenost teorije na kojoj je zasnovan srpski fudbal. Neuspeh saveza nije reprezentacija, već liga na koju su pristali prebacivanjem odgovornosti.

Završni račun
To da će Tomislav Karadžić dobiti novi mandat smo svi znali, to da u drugom uglu ringa nema protivnika moglo se pretpostaviti. Pobeda bez borbe je svejedno trijumf, tim pre što se nasumično bačene kritike na njegov "kabinet" nikada nisu iskristalisale u alternativu. I da jesu, svejedno je, sistem biranja je takav da se zaštita privilegija podudara sa rukama dignutim za status kvo.

Aktuelnom predsedniku opasnost nije pretila ni od "mangupa u sopstvenim redovima", jer je pristajanjem na otpremninu, sliku i sat Milovan Đorić ipak prihvatio status bivšeg. Ona glasačka kutija koju je navijao po potrebi i koja je svirala po njegovim notama se odmetnula, našla novog najboljeg druga,  osetivši da godine nose i novo deljenje karata, odnosno da je špil promenio ruke.

Zbog toga ova zakasnela bata Đorina vika na odmetnute sinove nije ništa drugo do oproštajni koncert, poslednja naslovna strana i pokušaj da se sačuva pokoji preostali feud fudbalske Srbije koja po konceptu vladanja neodoljivo liči na srednjevekovne države. Neko bi rekao da se igra i fudbal iz srednjeg veka, ali ja bih se zadržao na poređenju načina, o kvalitetu je sve davno ispričano.

Karadžića kao suverena niko neće dovesti u pitanje, ali ni on nije smeo, ili nije hteo, da se suoči sa svom tom vlastelom koja štiti svoj deo plena.

Dobra namera i lepo upakovana želja ne znače ništa, Tomislav Karadžić je na jednu stranu stavio vidljive stvari poput fudbalskog centra koji mu niko neće izbrisati iz biografije. Zadenuo je i jedan uspešan dvogodišnji ciklus u kome se činilo da smo postali pristojna fudbalska reprezentacija. Posle se sve zaljuljalo, kao čamčić od papira...

Nevolja na ovim prostorima je što su stvari poput domina, čitav sistem razmišljanja je napravljen na pola veka teorije u kojoj je svaki šraf priča za sebe.

Jednostavno, dovoljno je da jedan kamenčić propadne, povući će čitavu tvrđavu u ponor. Sve što se dešavalo posle kvalifikacija za Mondijal bilo je upravo to, urušavanje, završno sa početkom ledenog doba u Mariboru protiv Slovenaca.

Tačno je da Karadžić ne centrira, ne carini loptu na sredini, niti može da polomi protivničkom štoperu kičmu driblingom i postigne gol, ali je isto tako tačno da komandna odgovornost upravo to implicira.

Ako će se dičiti plasmanom u Južnu Afriku, nekako u taj kofer dobrih i loših stvari mora da spakuje i slobodno leto 2012.

Međutim, nije to najveći minus, to je površno gledanje. I da smo otišli u Poljsku ili Ukrajinu, vratili bismo se kao moralni pobednici posle prvog kruga usput ubeđujući okolinu kako nas je izdala sreća, i uz konstataciju da učestvovanje znači pobedu.

Problem je upravo ovo drugo, nevoljnost da se suoči sa stvarnošću. Reprezentacija je ona višnja na vrhu kolača. Ono što zaudara je samo ukiseljeno testo, sam slatkiš je pokvaren. Odbijanje saveza da vodi domaće takmičenje, pristajanje na ruglo od lige i nabijanje glave u pesak je njihov najveći greh. Ne možeš da prebaciš odgovornost na klubove, oni su previše umešani, odnosno zainteresovani da bi se odmakli i videli da stvari ne valjaju.

To je onaj naopaki domino pristup. Sa jakom osnovom, jedna napukla cigla ne bi značila grmljavinu iznad glava. Da naši klubovi izbacuju nešto osim klinaca što brzo trče i visoko skaču i čekaju biometrijski pasoš da pobegnu, ne bi napadača tražili viskom i baterijskom lampom. Da jednom vidimo kako izgleda proleće u Evropi, ne bi ni jeseni bile tako sumorne i svedene na pitanje hoće li Partizan osvojiti beznačajnu titulu i Zvezda parirati još beznačajnijim kupom.

Onda bi reprezentacija bila samo sledeći nivo, nadogradnja, krov, a ne slamka za koju ćemo se svi uhvatiti, slamka koja predstavlja život sveden na vežbanje nacionalnog duha i nategnuti patriotizam svako drugo ili četvrto leto.

Ok, uslediće odmah dve škole zataškavanja problema, prva je da je kriva država, a druga kukanje nad ekonomijom.

I jedna i druga su stav za večernju školu.

U fudbalu nema toliko para da bi država, odnosno oni koji vuku poluge bili životno zainteresovani. U toj pećini nema blaga, tek pokoja svetlucava sitnica.

Druga je samo pristajanje na mrak, puniji novčanik te ne čini boljim i pametnijim, niti poštenijim, iako će ti okolina prišiti sve te osobine, bogatiji uvek računaju na takav miraz koji donose lažni prijatelji.

Ovde pričamo o navikama, nečemu što se stiče i onome od čega se odvikavaš. Ako ćemo svaki mulj u kome se davimo proglasiti za posledicu siromaštva, jasno je da stvaramo alibi.

Posle one volje upakovane u obećanje koja je istina prvi korak, ali nikako nije dovoljna, sledi akcija, to jest delo, odluka o nepristajanju na ovakvu fudbalsku ili svaku drugu stvarnost.

Čini se da smo tu svi, ne samo savez, rešili da se pomirimo sa močvarom. A nije da svi od toga imamo bilo kakvu korist...

                                                             https://twitter.com/Boris_sportske
                                                                   
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari