Tadić - Šta će reći ogledalo?

U poslednje vreme je teže naći nekoga da ga zanima srpska reprezentacija u fudbalu nego dokaz da se u slepom crevu fudbalske Evrope namešta. Većina verovatno i ne zna kome ćemo poslužiti kao vreća za udaranje tokom proleća, na kraju krajeva, nije ni bitno, niti su reprezentacije ozbiljan fudbal, niti se iko seća ko je bio sparing partner Rokiju Balboi dok se spremao za Apola Krida. Otkrio sam vam posle odlaska Siniše Mihajlovića da se vraćamo u doba fudbalskog samoupravljanja, kada sistem ima da se prilagodi ludoj frizuri ili ekscentričnom oblačenju, ili neće biti sistema.

Nije ovo priča o neuspehu, mi smo se odavno okumili sa porazom, on nas privlači kao svetlo leptiricu. Odavno je pređen taj Rubikon, od reprezentacije ne očekuješ ništa, osim da ti posluži kao kanal u koji ćeš gurnuti frustraciju jer loše živiš.

Ima doduše onih sa jeftinijim ulaznicama što veruju da će videti Rusiju, valjda će nas pozvati kao Brazilci onomad da gostujemo i glumimo Hrvate, u generalnoj probi za Mondijal. Možda su na poverovali da smo naslednici rahmetli Jugoslavije,  ili su znatiželjni da vide ljude koji su se, ničim izazvani, proglasili evropskim Brazilcima.



Danas je Dušan Tadić otpisao reprezentaciju koja je otpisala njega. I to je na prvi pogled u redu, svako kusa posledice sopstvenog izbora, fudbal nije mama koja će ti dati novac da kupiš užinu i uplatiš internet kako bi mrzeo po Fejsbuku, u ovoj igri imaš onoliko koliko vrediš. Pomenuti Tadić je zagrabio svojim kvalitetom dobro iz tog bunara klase i bogatstva, zaslužio je privilegiju da igra sa najboljima. Samo, sa tim verovatno ide i ona svita što ti sedi na ramenu i šapuće da si najlepši, najbolji, da plešeš kao leptir, ubadaš kao osica. Svi igrači su u tom krivom ogledalu i svi imaju strah da će ono jednom progovoriti da Snežana na levom boku ima bolji centaršut i da zarađuje više novca.

Ne sumnjam da Dušan Tadić o sebi ima lepo mišljenje, i ja sam sebi poverovao da umem da slažem reči, samo njegov pad je mnogo bolniji, sa veće je visine. Ne govorim o fudbalskim stvarima, već onome što je rekao o selektoru.

Sasvim je moguće da je Ćurčić dobio status "kilavog Radovana" jer su igrači bogatiji od njega, mi živimo u svetu u kome je zveckanje džepova jedina muzika. Samo, ti fudbaleri su saučesnici, vreme je to da im neko kaže. Sa bandoglavim Sinišom Mihajlovićem se nije moglo tako, on ima jednu naviku koja je u u odnosima među ljudima retkost, govori ti stvari koje ne želiš da čuješ. I savršeno ga briga šta ćeš misliti o njemu. Privatno će većina naših igrača potpisati ovu rečenicu, pogotovo u onim trenucima kada vidi kolika je radost kada ona deca tokom leta pobede jer zajednički cilj još nije istrulio u dodiru sa ličnim interesom. I ovi naši nesrećni seniori žele to isto, da ih obožavaju, nikakav novac ne može utoliti glad da budeš priznat među svojima, samo, ti smoreni profiji nisu spremni na žrtvu, pisao sam o tome milion puta na ovim stranicama.



Tadić, kada priča o Ćurčiću, govori o sebi i svojim drugovima. Neko će reći da nisu zaslužili Ćurčića, ali kada dolaziš da igraš za reprezentaciju ti si prihvatio pravila igre. To je slobodna volja pojedinca. U suprotnom čak i ne moraš da izazivaš gnev onih budaletina što bi da ti oduzmu pasoš u komentarima u vestima kad ne dođeš, dovoljno je da budeš povređen i pošalješ poruku da ne želiš da potpisuješ stvari koje će ti pokvariti reputaciju.

Postoje granice ispod kojih se ne ide, i pustite me sa pragmatičnošću, nikome od njih u reprezentaciji neće porasti cena dok čekaju poslednji jak ugovor karijere. Veća je šansa da će se izblamirati kao u kvalifikacijama sa "evropskim Argentincima", moćnom Albanijom, i rizikovati da budu ismejani u klupskim svlačionicama.

Gazili ste po Nemanji Vidiću kada je otišao, doduše, oni uglavnom neuki što fudbal gledaju kao promašeni tiket od 20 dinara, ali on je bio pošten, prema sebi i drugima. I prema igri, što je važnije od onih praznjikavih reči o domovini, navijačima, časti, koje navlače zavesu na suštinu. Suština je da, kada ne možeš, nećeš, ne odgovara ti selektor, nerviraju te, onaj ošišani, bubuljičavi klinac ili pripiti gospodin što vređa sa tribina, visina trave, dubina bazena u hotelu, nemoj da dolaziš. Prosto, nemoj.

Fudbal nije ni pitanje života i smrti, niti sluškinja predstave koju jedan narod ima o sebi, ali svakako nije ni moranje. No, dobrovoljnost ne izuzima obavezu, jer u tom slučaju vatrogasci bi mogli da biraju koji će požar gasiti. Tadićevo prihvatanje poretka nikako ne znači da ne možeš da odustaneš, svako ima pravo da se predomisli, ali ne podrazumeva da polomiš tanjir iz koga si jeo i isečeš se o krhotine, dok gađaš onoga ko ti nije po volji. Bilo je dovoljno da ode, bez pominjanja selektora, koga je, ne tako davno, hvalio, kao i saigrači. Razumem da je tada bilo potrebno ispaliti floskulu o Ćurčiću koji je zaslužio šansu, pred novinarima koji će ionako napisati ono što se tebi sviđa, ali makar na kraju, nikome nisu potrebne teške reči.

Ne zbog Ćurčića, ni ja ne mislim da bi on trebalo da bude selektor, ovom timu je potreban motivator koji pucketa bičem kad reči nisu dovoljne, već zbog samog Tadića. Deo je te priče, neuspešne i mnogo puta ponovljene bez ikakvog nauka. Nema tu deobe krivice, nije to burek da odmeravaš četvrtinu, u toj peći se svi rumene na istoj temperaturi.

Ništa on nije ni bolji, ni gori od ostalih, propustio je priliku da ćuti.

Kao i svi ostali, u srpskom fudbalu...