Srpski fudbalski siročići

  • Autor: Boris Jovanović

  • 16. februar 2014.

  • 09:59

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Fudbalska adaptacija "Olivera Tvista" kojoj prisustvujemo čekajući selektora iz šešira pokazuje da srpski fudbal nema plan, novac, niti moć da okonča maskaradu oko trenera reprezentacije.

Srpski fudbalski siročići
Foto: panoramio.com
Pre nego što podvedete čitavu ovu priču pod "kakva država, takav i tim", fudbal ume da bude i analgetik duše, tableta za frustraciju koja buja iz obespravljenog i siromašnog.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ne pričam o huliganskim ludorijama subotom popodne u ovoj ligi bez briga, već nacionalnoj selekciji.

To siroče koje Srbi gaje, šamaraju i maze, od prilike do prilike bi u teoriji trebalo da bude iznad političarenja, podela na one u belim gipsarama i sekte kockastih košulja što u cikličnim periodima obnašaju vlast. Praksa nas je međutim naučila da u Srbiji ne postoji ništa što ne bi moglo da bude predmet izborne kampanje, politika je izbrisala banalnost kao kategoriju, u tih par meseci grabeži je sve životno važno.

Objasnio sam vama sa jeftinim ulaznicama da će drumovi poželeti Mihine uglancane cipele i nadrndanost povezanu sa fudbalerskom sujetom. Umesto da kritikuju njegova lutanja, uvaženi su se bardovi opštih mesta bavili time je li im nazvao "dobar dan" kad doleti iz Italije u Pazovu.

Ispostavilo se da ima gde da ode, na onaj stadion srpske sramote što svakako pamti i bolje dane, ali, nemojte se precenjivati, Siniša Mihajlović je bio potrebniji Srbiji nego ona njemu.

Mi boljeg trenera za te novce nemamo, to sam vam onomad rekao, i sami ste se uverili. To što ne postoji konsenzus, niti kriterijum za izbor selektora je močvara, čitaj raj za komarce.

Svako se dosetio da baš njegov kandidat može da uskoči u te tesne cipelice. Tomislav Karadžić nema snagu da preseče, sam je sebi vezao ruke trulim kompromisima i licitiranjem oko odlaska.

Sva ta maskarada, demokratska kulisa i gerontokratija što od srpskog fudbala pravi sopstveni spomenik i piramidu koja će nas sve progutati svojim lavirintima, sada nema nikakvo rešenje.

Nije to ni Drulović, on je čuvar plaže u zimskom periodu, lord Denetor nečega što bi moglo da postane kraljevstvo. Jer, ta deca što ste ih budalasto proglašavali za štit u sasvim običnoj utakmici protiv komšija koje mrzite imaju veliku budućnost. Ovaj naopaki sistem ih je načinio siročićima, savez ne uspeva da im nađe hraniteljsku porodicu, to jest selektora.

Ukratko, šta se čeka?

Stanojević je odustao, bolje da je tako, iz šaka bi mu potekla krv, a krst i ekseri su već bili spremni. Tumbaković nema podršku u savezu, Piksi baštini neprijatno iskustvo sa Srbijom. Kako smo i konstatovali, Mihajlović je priča za naivne, ne postoji nikakva šansa da snimi drugi deo tog filma.

Najbezbolnije rešenje je stranac, ali nema novca, poneo ih je nikad inferiorni Radomir. Ozbiljan trener bi prepoznao potencijal tima, ali kvalitet košta.

Zamišljam već kako ocvali stručnjaci što šetaju po JSL sa taktikom "od nula do dva ulaska u kazneni prostor" tvrde da je to potcenjivanje struke, ali kad god smo primenjivali burazerski princip u bilo čemu, neko od braće ostao je lica umazana suzama.

Mi nemamo trenera iz domaće kuhinje koji je sposoban da amortizuje različit interes, mi nismo na fudbalskom putu odmakli do toga da autoritet znanja u bilo čemu unesemo kao premisu u projekciju uspeha. Sve što umemo je da se oslonimo na intuiciju, senku moćnog zaštitnika, plesanje oko nečijeg totema i gledanje u nebo. U smislu organizacije mi smo plemensko društvo, neko će predložiti već da prinesemo žrtvu, kako bi nebo uprlo prstom u novog selektora.

Šta će se promeniti do maja?

Baš ništa, ovo je kupovina vremena. Za nekoga ko u mestu stoji decenijama i ne čudi što se par meseci posmatra kao treptaj oka.

Žao mi je fudbalskih siročića, stariji bolje nisu ni zaslužili...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari