Srbija - prokletstvo Gurbana Gurbanova

Kavkaz?

To je ono mesto gde viđate ljude stare kao Broj Jedan i nametljivce sa bržim prstima od Sir Olivera.

To su one vukojebine što su Rusi u njima trenirali komunizam, pokušavajući da gorštaku i njegovoj divokozi iz srednjeg veka komesarski nametnu utopiju.

Za nas, to su stratišta srpskog loptanja, napisao sam jednom da po svim tim zakavkaskim ruševinama propale imperije treba da napravimo memorijalne centre.

Da se neki novi, bolji fudbaleri od prethodnika isplaču tamo gde su razbacani bodovi po Jermenijama, Azerbejdžanima, Kazahstanima, da se poklone senima naših zabluda.



Sad, bez zajebancije, kada treba putovati na istok, uvek se srce stegne, previše je tu loših sećanja, nekada i smrada prevare u kombinaciji sa loženjem prosečnog navijača. Uvek to nekako deluje sivo kao penzionerovo "dobar dan" poštaru, uvek je tu neki rani početak utakmice, VHS kamera kao da snima svadbu u Svlijancu, neka džomba više i motiv manje. I meni se uvek čini da jedino nedostaju oni vojnici što bacaju šapke u vis, pa kao da su osamdesete i mi još verujemo da nas iza ugla čekaju još bolje knjige, filmovi i muzika, umesto rovova i škrgutanja zubima.

Ali, sad je 2017. i dobro bi bilo pobediti. Jer je lepo, videli ste protiv Austrije, kad se ta zaboravljena strast razlije, kad kapi nade zasvetlucaju u onom blatu u kome se valjamo čitavu deceniju.

Nekako i lakše povraćaš dok čitaš one pokušaje osnovaca da budu duhoviti u klupskim saopštenjima, onu večitu borbu da se bude što bliže narodnim parama i kesi sa dukatima.



Nama bi ova Muslinova reprezentacija mogla da bude psihoterapija, količine fudbalske sreće smo davno iscrpeli, svako koga zanima fudbal je ovde slučaj za kvalifikovanu pomoć. Ili da nam babe salivaju stravu isterujući Gurbana Gurbanova iz podsvesti...

Baš zbog toga, strah od Gruzije je veliki, previše puta se dogodilo, da ti ne bi igralo u stomaku. Broj ponavljanja te čini specijalistom za neuspeh.

Ako ti je stalo, naravno. A jeste, ma šta ko pričao, grebanje o uspeh je tako ljudski, kladim se da svaki Srbin na dnu fioke, čuva neku imaginarnu zaslugu za ritern Novaka Đokovića ili asistenciju Nikole Jokića.

I nema veze što će posle već neko iskoristiti pobedu kao vlažnu maramicu, da prikrije mrlju na košulji, što će je pozivati kao ključnog svedoka u dokazivanju da su stvari bolje, to je već lament nad praznim tanjirom posle gozbe. Daj da se sladimo, mučnina jutra je uvek daleko u tim trenucima.



Samo pobedite, najpoznatiji sin Gruzije, onaj šizofreni tip što je smatrao da kada nema čoveka, nema ni problema, jednom je primetio da je zahvalnost bolest svojstvena psima.

Neka je i ta Staljinova budalaština nekome na pameti, samo pobedite, injekcija sreće, parče nade sa kraja tanjira su nam neophodni.

Za to ćemo biti zahvalni, nije da ne umemo da kličemo pobedi, samo retko imamo priliku za vežbanje.

Možete i na splavarenje, da i vi trenirate glasne žice, uz onu muziku što liči na izbor za kavkasku Evroviziju, nije frka, samo prvo donesite bodove, posle vam je sve dozvoljeno...