Srbija - Paranoja u Las Vegasu
Autor: Boris Jovanović
petak 30.03.2018.
15:33
Izvor: Sportske.net
Srbija nije dobro mesto za halucinacije, ostaje nejasno zbog čega se stvara pritisak pred Mundijal kada smo veliku stvar već uradili? Paranoja odaje nesigurnost za koju nema razloga, ni kod selektora, ni u javnosti...
Epa/Alessandro Di Marco
Povezane vesti
Znate onaj trenutak u "Paranoji u Las Vegasu" kad Džoni Dep konstatuje da "grad nije dobar za psihodelične droge jer je stvarnost suviše uvrnuta"?
Mogao je mirne duše to reći i za srpski fudbal jer sve što se dešava oko reprezentacije uvodi nas u iskrivljenu stvarnost. Ovo zaista nije vreme za mutne pejzaže.
Dve prijateljske utakmice, dobijena i izgubljena su doživljene kao oluja u bari, selektor Krstajić je poručio posle pobede protiv Nigerije da smo požurili sa kritikama. Pri tome, nije mislio na ono što se dešavalo sa ražalovanim kapitenom Ivanovićem, već porazom od Maroka.
Poenta je, barem što se mene tiče, kritika onoga što je Krstajić uradio, ne onoga što nije uradio, u tome ima izvesne razlike.
Dakle, ponoviću, bacio je 90 minuta protiv Maroka pokušavajući da igra fudbal bez veznog reda, kritika se odnosila ne četvrtinu izgubljenog vremena i uigravanje stvari koje nikada neće primeniti.
Videlo se protiv Nigerije da je povratak osnovama jedino rešenje, iz te sveske se moraju ponavljati lekcije do automatizma. Problem je što se do tih aksioma stiglo težim putem, nepotrebnim eksperimentom kakav je izveden u Torinu.
Nakon Nigerije, osim Krstajinog trljanja noseva nevernim Tomama (priznajem da i sam uživam u tim sitnim ljudskim slabostima, odnosno kada nekome sednem na glavu jer se odigralo po mojim zamislima), priča je dobila halucinogeni obris. Na onom napred pomenutom putu ka Las Vegasu naučiš da iskuliraš rođenu babu koja ti se priviđa dok puzi ka tebi sa nožem u zubima, u ovoj priči dve utakmice su kreirale još luđu situaciju, pretnju selektoru i njegovo razmišljanje da odustane.
Ostalo je nejasno šta je pretilo Mladenu Krstajiću?
Ako su komentari razočaranih Srba posle meča protiv Maroka, nemoguće je da nije znao da se i u ozbiljnijim situacijama od priprema za Mundijal, na marginama društva i ćoškovima veba okupljaju budale što verbalno oduzimaju državljanstva i krekeću o izdaji.
Ako mu smeta stav medija, moraće da se navikne, niko od ozbiljnih portala nije dotakao Krstajićev ljudski integritet, to treba razlučiti od mesta selektora i navike medija da se, ili kukavički komentariše posledica, ili iznose bulažnjenja pretenciozno proglašena stavom. Ako je mislio o otkazu, čak ni Srbija nije dovoljno blizu meskalina da smeni dva selektora za četiri meseca. Istina dešavalo se da smenimo nekoga posle poraza u prijateljskoj utakmici, valjda Đukića, ako se dobro sećam.
Nema potrebe da se kreira paranoja, Krstajić je u ugodnoj situaciji, od ove reprezentacije se ne očekuje ništa. Kad kažem "ništa", to ne podrazumeva moljenje rivala da spusti ručnu kao 2006. u Nemačkoj protiv Argentine (bio je tamo, ako se ne varam), ili blamiranje protiv Gane i Australije u grupi 2010. kada su čak priređivali doček reprezentaciji koja je požurila pod suncobran nakon tri meča.
Ovaj tim je mnogo slabiji od tih generacija i Krstajić to zna bolje od svih nas, što je razlog manje za bilo kakvu nesigurnost i kreiranje atmosfere u kojoj bilo ko stavlja glavu na giljotinu. Bio bi veliki uspeh da prođemo grupu, ispadanje samo po sebi ne bi donelo ništa dramatično, osim kenjkanja onih koji ne gledaju fudbal, sem u junu, i neizbežnog "pobedio vas Šaćiri", fejsbuk brigada, što protiv Švajcarske vide nešto više od običnog fudbalskog meča.
Nije da je Rusija daleko, mada mi i ne znamo sa kim će Srbija igrati još dva pripremna meča (nadajmo se sa nekim ko bi iz daljine makar podseća na Kostariku ili Švajcarsku), ali ako selektor tvrdi da zna 80 ili 90% tima, nema razloga za nervozu. Dobre naše majke su nam uvek govorile da se ne goji prase uoči Božića, dok nas je žuljala nenaučena lekcija.
Tako je i sa fudbalom, ne postoji način, osim halucinacije u prašnjavoj pustinji Nevade da Srbija postane mnogo bolja nego što jeste, nema vremena, ali ni materijala, sve što imamo je već u špilu.
Iz tog ugla, što reče Hanter S. Tompson čovek po čijoj je knjizi snimljen genijalni film, ili je paranoja samo strah od nepoznatog ili ubeđenje da će se najgori strahovi obistiniti u najgorem trenutku. Samo nema najgoreg trenutka, svaki je dovoljno dobar, to se ne naručuje, niti takvu pošiljku možeš da odbiješ.
Za svim tim nema potrebe, veliku stvar smo već uradili, ostalo je samo čist ćar.
Tako da, opušteno...
Mogao je mirne duše to reći i za srpski fudbal jer sve što se dešava oko reprezentacije uvodi nas u iskrivljenu stvarnost. Ovo zaista nije vreme za mutne pejzaže.
Dve prijateljske utakmice, dobijena i izgubljena su doživljene kao oluja u bari, selektor Krstajić je poručio posle pobede protiv Nigerije da smo požurili sa kritikama. Pri tome, nije mislio na ono što se dešavalo sa ražalovanim kapitenom Ivanovićem, već porazom od Maroka.
Poenta je, barem što se mene tiče, kritika onoga što je Krstajić uradio, ne onoga što nije uradio, u tome ima izvesne razlike.
Dakle, ponoviću, bacio je 90 minuta protiv Maroka pokušavajući da igra fudbal bez veznog reda, kritika se odnosila ne četvrtinu izgubljenog vremena i uigravanje stvari koje nikada neće primeniti.
Videlo se protiv Nigerije da je povratak osnovama jedino rešenje, iz te sveske se moraju ponavljati lekcije do automatizma. Problem je što se do tih aksioma stiglo težim putem, nepotrebnim eksperimentom kakav je izveden u Torinu.
Nakon Nigerije, osim Krstajinog trljanja noseva nevernim Tomama (priznajem da i sam uživam u tim sitnim ljudskim slabostima, odnosno kada nekome sednem na glavu jer se odigralo po mojim zamislima), priča je dobila halucinogeni obris. Na onom napred pomenutom putu ka Las Vegasu naučiš da iskuliraš rođenu babu koja ti se priviđa dok puzi ka tebi sa nožem u zubima, u ovoj priči dve utakmice su kreirale još luđu situaciju, pretnju selektoru i njegovo razmišljanje da odustane.
Ostalo je nejasno šta je pretilo Mladenu Krstajiću?
Ako su komentari razočaranih Srba posle meča protiv Maroka, nemoguće je da nije znao da se i u ozbiljnijim situacijama od priprema za Mundijal, na marginama društva i ćoškovima veba okupljaju budale što verbalno oduzimaju državljanstva i krekeću o izdaji.
Ako mu smeta stav medija, moraće da se navikne, niko od ozbiljnih portala nije dotakao Krstajićev ljudski integritet, to treba razlučiti od mesta selektora i navike medija da se, ili kukavički komentariše posledica, ili iznose bulažnjenja pretenciozno proglašena stavom. Ako je mislio o otkazu, čak ni Srbija nije dovoljno blizu meskalina da smeni dva selektora za četiri meseca. Istina dešavalo se da smenimo nekoga posle poraza u prijateljskoj utakmici, valjda Đukića, ako se dobro sećam.
Nema potrebe da se kreira paranoja, Krstajić je u ugodnoj situaciji, od ove reprezentacije se ne očekuje ništa. Kad kažem "ništa", to ne podrazumeva moljenje rivala da spusti ručnu kao 2006. u Nemačkoj protiv Argentine (bio je tamo, ako se ne varam), ili blamiranje protiv Gane i Australije u grupi 2010. kada su čak priređivali doček reprezentaciji koja je požurila pod suncobran nakon tri meča.
Ovaj tim je mnogo slabiji od tih generacija i Krstajić to zna bolje od svih nas, što je razlog manje za bilo kakvu nesigurnost i kreiranje atmosfere u kojoj bilo ko stavlja glavu na giljotinu. Bio bi veliki uspeh da prođemo grupu, ispadanje samo po sebi ne bi donelo ništa dramatično, osim kenjkanja onih koji ne gledaju fudbal, sem u junu, i neizbežnog "pobedio vas Šaćiri", fejsbuk brigada, što protiv Švajcarske vide nešto više od običnog fudbalskog meča.
Nije da je Rusija daleko, mada mi i ne znamo sa kim će Srbija igrati još dva pripremna meča (nadajmo se sa nekim ko bi iz daljine makar podseća na Kostariku ili Švajcarsku), ali ako selektor tvrdi da zna 80 ili 90% tima, nema razloga za nervozu. Dobre naše majke su nam uvek govorile da se ne goji prase uoči Božića, dok nas je žuljala nenaučena lekcija.
Tako je i sa fudbalom, ne postoji način, osim halucinacije u prašnjavoj pustinji Nevade da Srbija postane mnogo bolja nego što jeste, nema vremena, ali ni materijala, sve što imamo je već u špilu.
Iz tog ugla, što reče Hanter S. Tompson čovek po čijoj je knjizi snimljen genijalni film, ili je paranoja samo strah od nepoznatog ili ubeđenje da će se najgori strahovi obistiniti u najgorem trenutku. Samo nema najgoreg trenutka, svaki je dovoljno dobar, to se ne naručuje, niti takvu pošiljku možeš da odbiješ.
Za svim tim nema potrebe, veliku stvar smo već uradili, ostalo je samo čist ćar.
Tako da, opušteno...