Srbija - Između bahatosti i kompleksa

"Tko živi u nadi umire izviždan", piše na jednoj Grunfovoj majici. Možda bi to mogao da bude moto srpske reprezentacije i njenih navijača, sviklih na nove početke i stara razočaranja.

Ludama će jasno biti žao što Albanija ide na prvenstvo Evrope, tamo će biti gotovo svako, mi smo ne tako lepa Pepeljuga koja će ostati kući i nema pravo da krivi ni maćehu, ni zle sestre. I još nam je noga prevelika za srebrnu kopačku....

Srbija nije fudbalski tim, to sa selektorima nema puno veze, mada bi verovatno Siniša Mihajlović probao silom da nametne svoja pravila nekome ko se ponaša slično njemu u vreme kada je igrao za reprezentaciju. No, on je pod svetlima Lanterne, mi i dalje pipamo u mraku naivno verujući da broj neuspešnih pokušaja povećava šansu da kuglica završi na našem broju.

Kako to izgleda kada ne veruješ u sebi i nemaš trunku samopoštovanja videli smo večeras u onom lepom gradu. Portugal nije veliki tim, više je u pitanju privatna ekipa jedne svetske zvezde, sa svim kumovima, ortacima, i prebijanjem dugova iz rane mladosti, svitom u kojoj se promoviše i pada u nemilost. Nama to ništa ne znači, niti je ta priča o Ronaldu bitna za to što smo večeras delovali kao prosečan JSL ligaš u Humskoj ili na "Marakani". To je ono kad te impresionira sivilo Medakovića III dok ulaziš u prestonicu.

Ovo nisu provincijski igrači, ali mentalitet je takav, student nesiguran u svoje znanje, inferiornost pogrešnog naglaska, ma setiće se svi što su u Beogradu učili školu, a u ličnoj karti im je neko drugo mesto rođenja. Zbog toga nas ne diže gol Matića, mi smo zečevi u svetlu farova, paralisani moranjem, činjenicom da neko očekuje nešto od tebe.

To koliko individualno vredimo je posve nebitno, od onog loženja da imamo najbolju odbranu u Evropi ostalo je da primiš gol kao kadetska ekipa iz peterca posle centaršuta. Nije to ni Ćurčićevo nedelo, selektor je nadograda, ne bazična stvar. Ovi ljudi deluju loše pod svakim generalom, i pustite me sa motivom, osim što je nepristojno, svi oni vole da budu omiljeni među svojima. Drugo je u pitanju, oni su deo naroda nesposobnog da razmišlja o svojim prednostima i maše bakljom vrline.

Naše društvo, naš fudbal su kraljevstvo kompleksa niže vrednosti, bahatosti prema slabijem, velikih očiju kada se suočiš sa nekim čiji ti se zubi učine oštrijima. Iz te bahatosti se rađa potcenjivanje, iz poniznosti strah, u oba slučaja mi sebi pucamo u koleno u svlačionici, stižemo na egzekuciju već ranjeni.

Pisao sam vam milion puta o ovim stvarima, jutro posle, ili vrele glave, svejedno, zaključak ostaje isti, mi nismo pristojan tim. Mi ne dajemo koliko možemo, mi hvatamo krivinu uzdajući se u improvizaciju. Ona podrazumeva talenat, i to onaj koji ima Ronaldo, ili onaj plesač Kvarežma. Takve igrače nemamo, to su vas očevi lagali pričama o evropskim Brazilcima.

Zbog čega su nam timovi u mlađim kategorijama bolji?

Jer se bore za goli život, sebe i gladnih roditelja, i još su dovoljno neiskvareni da imaju ideju oko koje se okupljaju. Jer su fizički jaki i jure rezultat. Mi nemamo sistem promocije igrača u seniorsku selekciju, mi iskamo rezultat u mlađim kategorijama, te naše reprezentacije su menadžerski izlog. Kada ih neko ko ume da igra na gol manje, kao Ćurčić, okupi, onda se desi da eliminišeš Špance koji imaju tri puta bolje igrače. Ali, Isko će naterati Bejla da se vrati u onu maglu i kišu, pre ili kasnije, a neki klinac iz "Orlića" će, ako treba, peške otići u Lokeren.

Nije do personalnih rešenja, do sistema je, i pristojnosti. Tačno je, nesrećne zemlje po definiciji imaju i nesrećan fudbal. Ali, gde biste smestili onu haotičnu Argentinu, ili Kolumbiju devedesetih. Ili, šta znam, Meksikance koji su igrali najbolji fudbal na letošnjem Mondijalu.

To su izuzeci?

Drugari, bojim se da mi nikada nećemo biti ni izuzetak.

Štedite energiju, valja se mrzeti na srpskim livadama...