Savo Milošević - Ko leti, vrijedi, beg iz oколофутбола...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 01. septembar 2020.

  • 16:26

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • email

Gorak ukus od nedelje sada je prerastao u kiselinu, ali Savo Milošević ne može stalno da odlazi pokvarenog stomaka. Valjda će se voditi Grunfovom krilaticom, na bezbednoj udaljenosti od Srbije.

Savo Milošević - Ko leti, vrijedi, beg iz oколофутбола...
Foto: 2020 Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©
Savo Milošević je naučio na teži način, ili se barem nadam.

Sad, ako se posmatra razvojni put i post-igrački jadi mladog fudbalskog Vertera, neko bi očekivao da ne uskače u voz u pokretu, ali na sreću, nije ostao gadan prizor na šinama.

Ali na neki način, jeste jeziv, ima nešto "munkovsko" u onom kriku u Novom Sadu. Iskreno, teško je progutati sliku u kojoj Milošević gađa sudiju flašicom sa vodom, uz šofersku retoriku, lik se ne uklap u taj poster srpske svakodnevice.

Šta, kao ti se nikada nisi iznervirao zbog nepravde, stvarne ili umišljene?


Pa, u tome je poenta drugari, ono što je dozvoljeno prosečnima, nije kalup kojim se meri Savo Milošević.

Podsetiću starije, obavestiti ove mlađe, što bulazne o devedesetima kao Perikleovom zlatnom dobu, kada su im roditelji stenjali pod jarmom lošeg života i bacanja hleba sa kamiona (pitajte ih ako ih pamćenje još uvek služi). U moru sportista, čuvara sopstvenih dupeta, "nemojte me pitati, ne razumem se", ovaj sadašnji Savo je podigao glas. Išlo mu je dobro, štaviše, odlično, ali imao je rodbinu, braću, prijatelje u diktaturi, umeo da pogleda ispod sebe, nije se pravio da se miris očaja ne diže u nebo.

Upravo to je Savu Miloševiću, uz sve tragedije, Scile i Haribde kojima je prilazio previše blizu, nametnulo standard, naškrabanu poruku nade u ovoj fudbalskoj pećini u kojoj tumaramo od kada je sveta i veka.

Neman nema šest glava, kao u grčkoj mitologiji, ima samo jednu koja je proždrala mnogo karijera, zove se život posle fudbala.

Mnogi neće priznati, samo baš je tama kad se reflektori ugase, a svakodnevno ispijanje kafa na fensi mestima i stalne priče o vremenu prošlom, ono kad je sve bilo bolje i kad se igrao "pravi" fudbal, vremenom dosade.

Savo Milosevic

Ne tebi, ali drugima.

I svi panično beže od te zamke, od Scile, ali bacaju se ka Haribdi, koja bljuje talase i guta svakog nesrećnika što je izgubio ravnotežu na klizavom.

A šta ćete više klizavije od jegulje kakva je srpski fudbal? Proždire svačiji CV, valja blato umesto morskih talasa, niko nije dovoljno dobar, niti ima oklop u čiju pukotinu neko neće ubaciti otrov sumnje, saučesništva, burazerskih kombinacija, navijačkog i svakog drugog  oколофутбола.

Reč je fascinantna koriste je Ukrajinci, zahvaljujući Džejmsu Montagu popunio sam rupu u obrazovanju, oколофутбола su svi oni što im je igra pomoćno sredstvo, mrze je i muzu, za takve je fudbal toalet-papir.

I tu dolazimo do Miloševića. On nikada nije pristao na to, čak ni kada ga je bezumna gomila nazivala "majmunom", ložeći se da ga vređa. Za razliku od takvih, majmun ne jede čokoladnu bananicu u celofanu, pa je bilo kakvo poređenje nekog druželjubivog Samija sa takvim likovima, baš neprimereno.

Ali, Savo, znao si pravila igre pre nego što si bacio kockice, ako si, kao i svojevremeno funkcioner mislio da ćeš nešto promeniti, pa, dva puta si se spotakao o isti kamen. U stvari, tri puta, pade mi na pamet kandidatura protiv radne zajednice,  asova lojalnih plati za nerad, kupljenih navijača.

Ma sećate se, ono kad je probao da pobedi fudbalski establišment koji živi od Partizana, glancajući društveno-političke karijere, kao cipele. Klub je tu samo maramica za jednokratnu upotrebu.

Pa, na kraju, svi smo žrtve mladalačkih ideala, jedino što nismo mladi.

Bolje da budeš ciničan, nego da ispadneš iz voza, da parafraziram Ota Fon Grunfa.

Jer, ko leti vrijedi, daleko od Srbije.

  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari