Sam svoj Deda Mraz...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 01. januar 2015.

  • 13:48

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Dovoljno ste odrasli da sami ispunite snove, mada ćete morati da pazite što želite. Ma kako izgledalo, sve prođe, i vreme za koje nikako ne postoji opcija premotavanja.

Sam svoj Deda Mraz...
Na kraju će svako sabrati utiske za sebe.

Život je kao fudbal, svi završimo tamo gde nam je mesto. Pa, i ako nas pokradu na nekom ćošku, već ćemo se provući na nekom sledećem, nezasluženo, ali kao kusur od famoznog prošlog puta.

Doterali smo i ovu godinu do poslednjeg dana. Kapiram, reći ćete nema mesta za radost u Srbiji.

Moguće, mada ovaj dan ipak zaslužuje da se (mlađima je lakše), ne osvrćete iza sebe. Za retrospektive i gledanja u retrovizor biće vremena, kada vam život zarobi bezbrižnost. Opustite se, nemoj da gledate večeras ni u retrovizor automobila sa vozačkog mesta.

Nije vredno drugari, malo nas je, a rasipamo se uludo, kao prah. Sedite u taksi, tome služi, da se izbegne rizik.

Želje?

Da vaši timovi pobeđuju, mada nečija radost znači odsustvo osmeha na licu drugih.

I to je u redu, Hornbi je, recimo, fudbal definisao kao patnju. Ta emocija, ma kako se činila teška, podrazumeva da ti je stalo do nečega. A što se mene tiče, ne učestvujem bez ambicije, besmisleno je, u bilo čemu. To želim svom detetu, kao i vama, da se takmičite. I poraz stvara određenu otpornost, imunitet na pad bez ustajanja.

Zauzmite stranu, što ne podrazumeva polupanu glavu, kako su naučeni oni besprizorni, ćelavih glava što im jedna ruka, u nedostatku ramena koje će zagrliti, leti u pozdrav nebu. Takve će stvarnost jednom osvestiti, to nije želja, već zakon življenja.

Pričam o drugima, koji sport doživljavaju kroz rezultat i koji su tu da bi nekoga voleli. Priznaćete, ta emocija uvek deluje slađe, čak i kada patiš zbog neuzvraćene ljubavi.

U sportu je isto kao i drugde, ma kako ti se činilo da ti klub ne vraća ono što su emocionalno uložio, hej, svet tako funkcioniše, iznosiš sebe da bi zaradio mrvicu. Ta kamata koju ti život vraća je najčešće nezadovoljavajuća, većina ljudi uvek iska nešto više.

Ne pitaj se šta klub, reprezentacija može da učini za tebe, za ljubav i podršku nema materijalne nagrade. To odvaja onog što iskreno navija od ovih drugih kojima je to posao. Što ih manje bude, izmučeni sport imaće veću šansu da se oporavi. Ako se pitaš zbog čega je beo kao zid, to je zbog toga što mu pijavice sisaju krv i hrane se njegovom snagom i privlačnošću. I tako dronjav im daje legitimitet, da budu "nešto".

Poželeo bih vam da imate i stav, ne formiran za kafanskim stolom, već saznavanjem stvari. Ovo prvo, bez činjenica i nije stav, već na brzinu iskopan plitak rov, rasklimanom lopatom. Neko bi ga nazvao i lupetanjem...

Ne mislim samo na sport, i važnijih stvari ima, treba živeti u stvarnosti čak i kada te ona zapljuskuje kanalizacijom kojom smo svi izloženi. Nemojte zaboraviti da niko nije izmislio način da ponovo proživiš vreme koje otkucava. Od očajavanja i jada nema vajde, ni od slepog besa, ogorčenosti, odustajanja, bežanja...

Nemoj danas da razmišljate o ovome, pročitajte sutra, nije kao rasol, ali sredstvo za postprazničnu depresiju bi moglo da bude.

Lep provod, od sutra ste sami svoj Deda Mraz, ma kako to vam to zvučalo neostvarivo. Jasno, uvek ćete morati da pazite šta želite, to se podrazumeva.


  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari