Reprezentacija - "Ko vozi traktor, a ko otvara kapiju?"

  • Autor: Boris Jovanović

  • 05. septembar 2016.

  • 17:01

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Fudbalska Srbija nije kreditno sposobna, previše su prilika prokockali. Pa, umesto blanko poverenja i pozivanja na jedinstvo i da se okupimo pod jednu šljivu, hajde za promenu da pobeđujemo sa 1:0 i ćutimo. Ne zvuči loše, u suprotnom, teško da će se ko iznenaditi...

Reprezentacija -
Foto: Beta/BranislavBožić/Mo
Napisao sam danas, fudbalska reprezentacija Srbije je imala više novih početaka od heroinskog zavisnika, kockara i lošeg studenta, zajedno.

Zgodno je, ponedeljkom, govorile su naše mudre bakute, započinjati poslove, niko nije video da se postaje smeran vikendom kada život mami na greh.

Kulise su tu, sivilo i verovatno mnogo stolica bez vlasnika na "Marakani". Bolje je tako, fudbal ne treba da bude ventil za ogorčene i uskraćene, a takvi smo kao narod, ne vredi da se pretvaramo.

Pa zbog čega želimo da nam reprezentacija bude bolja od nas samih?

Između ostalog, jer te uspeh u sportu natera da se osetiš posebnim, ko će prosečnog građanina ubediti da u Novakov forhend nije utkana mrvica navijačke želje za zlatnom prašinom koja otpada sa ramena pobednika.

No, ovo nije priča o nama, žao mi da vam rušim iluziju, ali svi zajedno smo nebitni, tribine ne odlučuju ništa, to smo samo preozbiljno shvatili kurtoaziju kojom nas sportisti časte dok im kličemo.

O njima je.

srbija

O fudbalerima, onim smorenim, moderno obučenim mladićima što izbegavaju novinare u Srbiji, što se ljute kada nepristojni i zavidni zaviruju u njihove krevete i novčanike, što su navikli da ih zovu "majstore" i kad su kalfe najobičnije.

Oni što shvataju aplauz kao muziku koja im pripada bez obzira na one brojeve na semaforu, što ne smeju da odbiju da igraju kad im se nešto ne sviđa, ali su prvi da kritikuju kad im uruče zahvalnicu i sat, bez oproštajnog govora. I to nema veze sa ovom generacijom i one mnogo bolje su bile takve, alibi, plus ničim izazvano visoko mišljenje o sebi naspram protivnika.

Na žalost, ili na sreću rivala, jer to je dokaz da dobiješ ono što zaslužiš, fudbal nam je za ovih četvrt veka vratio kako smo se prema njemu odnosili. To što će vas neko slagati da smo mogli, je znak, ili da imate jeftinu ulaznicu, ili da verujete da je kapetan Kuka stvarno stradao kada je upotrebio pogrešnu ruku u toaletu.

Ne, naša reprezentacija je retko kada bila dostojna uložene pažnje i suza koje su prolili hodočasnici u potrazi za relikvijama bolje prošlosti.

Nije kreditno sposobna, mnogo je prokockala i novih prilika i blanko poverenja, previše puta su se zakleli da "ovaj put misle ozbiljno"

Navijaci Srbija

Uvrnuto je drugari da se pozivamo na jedinstvo.

Prvo, jer to odmah miriše na apologetaki odnos i fatalizam, nije dovoljno da se svi složimo da smo loši.

Drugo, pobeđujte i svi će biti uz vas, valjda je jasno da ne postoji ništa krhkije od navijačkih stavova, suncokreti bi voleli da imaju takvu pokretljivost kao prosečan ljubitelj fudbala u ovoj zemlji.

Treće i najvažnije, ta famozna sabornost kojom Srbin maše Srbinu kao idealom je jednačenje po bedi o kome sam pisao godinama, podrazumeva uravnilovku i deljenje odgovornosti na jednake časti.

Neće biti da to funkcioniše tako, slavoluci bi bili mnogo širi, ovako zna se koga svetina zasipa cvećem.  

To vam je ono, "zna se ko vozi traktor, ko otvara kapiju".

Jedinsto je posledica, a ne premisa, trebalo bi neko to da objasni, nije teško da se razume.

Slavoljub Muslin

Najsmešnije od svega je što je i poslednji adut, nejaki selektor izbijen iz ruke u ovoj svojevrsnom preferansu u kome se gađamo razlozima zbog čega smo užasni u fudbalu.

Jer, Muslin, priznaće to i njegovi kritičari, nije baš zaradio diplomu tako što je pojeo najviše jagnjetine u trenerskoj školi.

Biće da je morao nešto da nauči među ozbiljnim ljudima, daleko od rodne grude.

To je recimo preduslov, da imamo nekog ozbiljnog na klupi, umesto da se okupimo pod jednu šljivu. Jer, brzo ćemo se potući oko toga ko će doručkovati voće, a kome će ostati neukusne koštice.

Pobedite, recimo 1:0, Republika Irska je  ideal kome treba težiti, u pitanju je ona neophodna fudbalska pristojnost, bolji su tim nego što je zbir pojedinačnih igrača koji se obuku u zeleno.

Možete li i vi da izgledate tako? Da budemo sigurni da nećete potpisati svaku brljotinu. Postoje neke granice ispod kojih ne ideš, i to nema veze sa slabim danom, visinom trave i oštrijim zubima protivnika. Samo to je dovoljno, da ne spuštate kriterijume do nivoa neprepoznatljivosti...

I, posle pobede ćutite i nastavite da radite, to će biti znak da ste nešto naučili.

U suprotnom, znam, zvuči tužno, nije da će nam pasti teško, navika je čudo...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari