Plač ponosnih i unjkanje magaraca

  • Autor: Boris Jovanović

  • 18. septembar 2017.

  • 11:05

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Reprezentacija Srbije u Turskoj je zapravo praktični spisak uputstava kakav bi trebalo da budeš od ovog ponedeljka. To svakako ne podrazumeva put u Beč iz koga se obično vratimo kao u priči...

Plač ponosnih i unjkanje magaraca
Foto: fiba.com
Šta je patriotizam?

Tačno da može da bude poslednje utočište za nitkove, ali u osnovi, to je da radiš svoj posao najbolje što možeš. Ako pojedinca izdignemo na pijedestal, normalno je da kao jedinka voli svoju zemlju i da je sposoban da se sa drugim individuama okupi oko iste ideje. U slučaju da ona nije kakva budalaština, izgovor za zajedništvo krda.

Ljudi smo, okupljaju nas uspesi, mada možemo da iznenadimo i svoje tamne strane i nateramo ih u beg pred empatijom, sećate se poplava, uostalom, bolji primer ne treba.

Zlatna ili u ovom slučaju srebrna prašina je nešto što bi svi malo da capnemo od košarkaša i to je sasvim ok, lepo je biti deo nečega dobrog, makar samo kao kibicer.

Srbija


Ono kada nam sportisti posvete uspeh, to je negde na pola puta između kurtoazije i naše želje da budemo bitni, svejedno, to ne menja stvar, mi prisvajamo uspeh jer nam daje smisao učestvovanja, i peremo ruke od neuspeha, kao tuđe nesavršenosti sa kojom nemamo ništa.

Nije ovo nikakva kritika, prosto svi imamo te sitne ljudske slabosti i želju da ničim izazvanu veličinu potvrdimo mitom. Ni drugima, to nije strano, znate onu genijalnu rečenicu Gorana Vojnovića iz knjige "Čefurji napolje", "Kada obije trafiku, prezime mu je na 'ić', kada zaigrao u NBA ligi, Slovenci mu dodaj 'ič".

Dragic


Šalim se, taman da za njih igra i Lebron Džejms ovo je njihovo zlato i zaslužili su ga, ma šta vi o tome mislili. To što je FIBA mastodont zarobljen u prošlom veku i dozvoljava da amateri odlučuju o bitnim stvarima, je druga priča. Da li Brazilac, poglavica Sijuksa ili japanski samuraj, sudi finale je nebitno, nemojte se brukati pričama o zaveri.

Sudili su šta su sudili, jer ne umeju bolje, sinhronizovani kao predškolci u Božićnoj predstavi, to neće učiniti pobednika manje časnim, ali ne bi trebalo ni da rasplamsava ogorčenost u nama.

Ovaj tim mora da bude ponosan, ne jer su otišli tamo pošto drugih nije bilo, ružno je to i pominjati, najbolji su oni koji su obukli dres, ne, o drugome se radi. Održali su nam lekciju, odnosno sastavili spisak uputstava koje možeš da primeniš već od ponedeljka.

macvan kuzmic srbija

Ne samo da daš sve od sebe, to se kod pristojnih ljudi podrazumeva, oni uspešniji narodi polaze od te pretpostavke.

Ne, treba da vredno radiš na sebi kako bi bio bolji. Da ne tražiš alibi, da se ne valjaš u blatu jer to izaziva sažaljenje, da ne budališ o inatu, "vicu u kome je Srbin nenadmašan, a ostali glupi", da prevaru ne podvodiš pod snalažljivost. Da ne visiš o fatalizmu kao užetu koje će ti skratiti muke, jer to rade kukavice. Pisao sam već, na nekim drugim stranicama, dosta nam je tihovanja, ovo je zemlja živih, zombije ostavite serijama.

Ništa od toga, mili moji, možda bi trebalo da poradimo na svesti o svojim mogućnostima. Da recimo, radimo to u čemu smo dobri, kao oni, da igramo odbranu. Jer, ova Slovenija, što joj prebrojavamo krvna zrnca je talentovanija, bolja, onaj zmaj što je bljuvao vatru sinoć je strašan igrač i za NBA standarde. To što nas je utrpao i mi se kao sada čudimo je licemerje, nikako neobaveštenost.

Ali, mi smo probali sve i nije bilo dovoljno, sinoć, i tu treba da stane priča, odnosno, pošto im se poklonimo, isto onako kao što je uradio dux Sale sinoć, vojskovođa koji zna koliko peku rane njegovih centuriona i čitave legije.

Vladimir Stimac Marko Guduric

Ne brinem se za basket, tu postoji neki plan, ima ljudi spremnih da preseku, ima i žrtvi u ime zajedničkog dobra, to je retkost. Postoji i Štimac, on je dobri duh Kasper za emocije. Pa kad se podsmehnete njegovom entuzijazmu, taj zvuk u pozadini, to zveckaju njegovi ordeni. Ne, jer je bio najbolji, već jer je dao sebe za cilj. I da, prilično je uspešan i kada ne sedi na klupi reprezentacije. U onom zlom svetu iza naših sokaka, plaća se po utrošku znoja, nije samo volja u pitanju.

Bogdan Bogdanovic


Na kraju, zbog čega sportisti plaču?

Stalo im je i kad ih ne plaćaju. Uložili su sebe, nagrada nije zagarantovana, samo na kraju završiš tamo gde zaslužuješ i gde ti je mesto, to je nepogrešiv rezultat onoga što si dao i što ti se vratilo.

Zbog toga su tu i treba da budu ponosni na svaki minut ovog leta.

A valjda ćemo i mi kibiceri nešto naučiti iz broja ponavljanja, pošto oni stalno osvajaju, a mi stalno učimo isto gradivo.

Neko bi rekao, ili da smo loši đaci, a neko bi opisao put onog magarca u Beč i na šta je ličio kada se vratio...

Nemojte u Beč preko Slovenije, lepše je danas na dočeku.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari