Njegova borba...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 15. april 2012.

  • 10:49

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Smrt nije ni ekskluzivna, niti poznaje privilegiju. Pjermario Morosini ju je upoznao na mestu koje je simbol njegove borbe protiv svega što mu je život servirao. Ma koliko se čini da je taj rat izgubio, ostali su i spomenik i poruka...

Najkraći scenario priče o Pjermariju Moroziniju bi mogao da se pozajmi od Šekspira. Sadržan je u konstataciji da nevolje dolaze u četama.

Njegov nekadašnji trener iz mlađih italijanskih selekcija, Pišćeda je noćas možda najbolje definisao kratak fudbalski put ovog momka, fudbal je za njega bio i uteha i način da se bori protiv nadmoćnijeg neprijatelja u tragediji koju mu je život servirao.

Pao je upravo na tom polju, gde je preneo sve svoje bitke.

Pre nego što olako u mentalnoj obdukciji Morozinija za uzrok proglasite doping, dozvolite da vam objasnim da je srce svojeglavo, funkcioniše po svojim pravilima. Verujte mi na reč, mada bih jako voleo da sam nisam glasnik ove istine (i ne preporučujem vam da ovo probate kod kuće).

Smrt na terenu nije više incident, izgleda da joj je baš stalo da nas podseti da su i fudbaleri ljudi, nesavršeni i bez imuniteta na patnju.

Antonio Puerta je u jednog avgustovskoj noći pao, na svojim nogama otišao do svlačionice i više nije ustao. Mark Vivijen Fo je u leto 2003. noseći dres "Nepobedivih lavova" izgubio trku za život u lionskoj bolnici. Prisetimo se Mikloša Fehera napadača Benfike, Fila O'Donela, naravno i Danija Harkea fudbalera Espanjola, svi oni su likovi iste tragedije.

Iluzorno je upirati prstom u medicinu jer nas to približava posmatranju iste kao univerzalnog rešenja. Malo je verovatno da Fabris Muamba koji se čudom vratio sa puta u nepoznato nije prošao detaljne preglede. Manje je ovde reč o humanosti i brizi za čoveka, više o praktičnoj želji da se zaštiti svojina, odnosno uloženi novac.

Da ponovim, teren svakako nije sigurna kuća kada je bolest u pitanju.

Na kraju, u ovaj blagi dan, možda pomogne poruka koju je Pjermario Morozini ostavio svojim činjenjem, naročito nakon što je njegov brat odlučio da svojevoljno napusti svet u kome je imao hendikep.

Ne možete da se ne borite, bez obzira na sve, i bez obzira kako ponekad sve miriše na uzaludnost.

Iza Pjermarija ostala je sestra, kao spomenik patnje, ali i simbol borbe od koje nije odustao...

Počivaj u miru...

                                                    https://twitter.com/#!/Boris_sportske
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari